Све већа производња шампињона доноси и проблеме као што су појава болести и штеточина, као и питање њиховог сузбијања. Тако да су предрасуде да код производње шамињона нема хенисјких третмана. Има их свакако.Услови у којима се шампињони гаје (повећана релативна влажност, умерена осветљеност и температура) доводе до развоја фитопатогених гљива, бактерија и вируса који у појединим случајевима угрожавају целу производњу. Правилно однегован компост, тј. квалитетна пастеризација и паковање, представљају први корак у гајењу шампињона. С обзиром на то да се производња шампињона одвија на истом месту од бербе до бербе (не постоји могућност плодореда) свака инфекција која се јави у гајилишту увећава могућност инфекције и пропадања производње.Заштита је веома тешка јер постоји велика могућност да у плодиштима печурке заостану остаци средства за заштиту биља. Успешна заштита од болести и штеточина веома се тешко постиже због малог броја препарата који се за то користе, а велики број произвођача у нашој земљи примењује препарате који се не налазе на листи дозвољених за шампињоне.
Илустрација: Постоји мали број дозвољених препарата за заштиту шампињона
Влажна трулеж је најчешћа и врло раширена болест шампињона. Патоген инфицира младе гљиве које се деформишу. Одрасле печурке попримају неправилан лоптаст облик величине око 10 цм. Боја им се мења у црвеномрку са појавом ексудата непријатног мириса који додатно привлачи мушице. Извори заразе могу бити у неадекватно припремљеном компосту, просторијама и алатима који се користе, остацима од претходног брања и инсектима који су често преносиоци. Мере заштите су: дезинфекција просторија, дезинфекција алата, и то најбоље врелом паром, и одстрањивање заражених шампињона.
Сува трулеж је једнако опасно обољење као и влажна трулеж. Испољавање симптома пре свега зависи од развојне фазе у којој се гљива налази. Плодишта се распуцају и суше. Мере заштите су исте као и код претходног патогена. У узгојним просторијама треба спречити капање воде регулисати и избегавати промају.
Паучинаста плесан се брзо шири у влажним и топлим условима средине у којима се узгајају шампињони. Најчешћи извори инокулума су остаци претходно обраних печурака и неадекватна дезинфекција простора и алата.
Илустрација: Неопходна је стална дезинфекција простора и алата
Мере заштите одржавање хигијене узгајалишта, а интервентна мера је покривање зараженог места папиром натопљеним етанолом и потом посипање сољу. Место заразе може се третирати и кречом у праху.Спречавање појаве ових болести најуспешније се може обавити уколико се спроводе превентивне мере заштите. То подразумева да је прва и најважнија мера дезинфекција просторије где се уносе џакови са мицелијама. Дезинфекцију обавезно обавити врелом воденом паром која даје одличне резултате и то је готово обавезна мера коју ваља увек спроводити. Само уколико успете да проиузвдете здрвстевно исправне и кавлитетне плодове, имаћете и пролазност на тржишту и ваша улагања неће бити узалудна. Све остало може да буде само губљење времена и непотребно повећање трошкова.
Данас је производња шампињона постала рутинска ствар и бар у Србији има на стотине произвођача који су кренули у овај бизнис. Међутим, да ли сте се икада запитали како је уопште све почело и како се уопште дошло на идеју да се гаје баш шампињони?
Све је почело у Француској још далеке 1893. године када је ботаничар Јозев Питон де Турнефот успео први да култивише ову гљиву па је Пастеров институт у Паризу први створио сојеве ове гљиве који су се узгајали у комерцијалне сврхе. Занимљиво је да су први сојеви били нешто тамније боје све до 1926. године када је спонтаном мутацијом у Америци настао сој беле боје који се и данас гаји.Уколико решите да се бавите узгојем ове гљиве, прво што би требало да знате јесте да никако сами не правите компост када има пуно произвођача који се само тиме баве. И следећа јако важна ствар јесте да се простор који желите да намените за производњу обавезно дезинфикује тако да у дезинфиковане тунеле уносите стерилисани компост који се ређа на полице. У том тренутку темепартура би требало да буде до 18 ºЦ и влажност 85 % дакле мора да буде релативно топло и веома влажно.
Илустрација: Успешно култивисање шампињона било је у 19. веку у Пастеровом институту у Паризу
После 15 дана када компост порасте ставља се покривка тј слој тресета који једним делом упија воду али и даје воду гљивама. Покривка се залива са 3 дл воде по брикету а 6 до 10 дана од постављања покривке ради се грабуљање и око 4 дана након тога појављују се прве мале гљиве.
Важно је да им у времену плодоношења омогућите велику влажност.
Важи мишљење да су шампињони јако тешки за гајење услед подложности за појаву болести и штеточина. О овој проблематици смо већ писали па се можете информисати.
Али један од проблема који ћемо овог пута споменути је појава плесни. Плесни се размножавају и јављају на површини брикета. Проблем са плеснима једноставно можете да решите помоћу обичне кухињске соли.Када се поспе со, створи се тв хипертонична околина за плесан која извлачи сву воду из плесни и не смета печуркама да расту. Још једна важна ствар јесте и та, што је ово потпуно нешкодљива метода без употребе хемијских средстава.
Извор: https://pupoljak.rs/2023/04/28/bolesti-sampinjona/
