Киселост земљишта је један од важнијих фактора који утичу на нормалан раст и развој биљака, висину и квалитет приноса. Мери се пХ вредношћу земљишног раствора. На киселим земљиштима остварују се мањи и лошији приноси, биљке лакше усвајају тешке метале и радиоактивне елементе. Киселост земљишта утиче и на доступност појединих елемената важних за исхрану гајених култура. Може се десити да неког елемента у земљишту има довољно али услед пХ вредности он није доступан биљкама.
На киселим земљиштима јављају се бројни индикатори који указују на високи степен киселости. Главни показатељ да се ради о киселом земљишту јесте реакција легуминоза, односно најбољи показатељ је луцерка која на земљиштима где је пХ вредност испод 5,0 практично не може да успева. Стално повећање површина под оваквим земљиштима резултат је интезивне агротехнологије, неконтролисане употребе минералних ђубрива, утицаја киселих киша, као и изостанак органских ђубрива. На киселим земљиштима препоручује се мера калцификације која има за циљ да кисело земљиште преобрати у слабо кисело и неутрално. То се постиже уношењем велике количине креча у земљиште.
Пожељно је да се упоредо са калцификацијом земљишта изводи и мера хумизације. Разлагањем органске материје у земљишту се ослобађа угљен-диоксид који са водом и калцијум-карбонатом даје калцијум-хидрокарбонат. При одређивању потребне количине материјала за калцификацију треба узети у обзир присуство органске материје, механички састав земљишта и подношљивост гајених култира према кречу. Средства за калцификацију су фино самлевен калцијум-карбонат, гашени креч, печени креч, лапорац, сатурациони муљ и друга средства. Количина кречног материјала је одређена према степену киселости тј. пХ вредности земљишта. Најчешће се за калцификацију користи 5-15 т калцијум-карбоната, 2-4 т калцијум-оксида или 7-17 т сатурационог муља. Најбоље време за извођење ове мере је после жетве озимих житарица, јер има довољно времена за активацију калцијума из ђубрива до сетве јарих усева. Калцификација може да се изводи и у јесен после бербе кукуруза и осталих култура. Материјал за калцификацију треба растурити по целој површини , по тихом времену и заорати тј. добро измешати са земљом. После калцификације може се сејати у пролеће кукуруз, јечам, овас. Луцерка се може успешно гајити на земљиштима које имају слабо киселу реакциј, под условом да се одради мелиоративна мера – калцификација земљишта. На тим парцелама сетаву луцерке обавити после 1-2 године од примењене количине кречног материјала. Применом кречних ђубрива у земљиште се враћа калцијум чиме се поправљају основне особине плодности земљишта, а стварају реални услови за разноврсну биљну производњу и високе приносе. Дејство калцификације траје у просеку 6-7 година.
Азотна ђубрива садрже различите облике азота, па сходно томе имају различите ефекте на пХ вредност земљишта.
КАН – кречни амонијум нитрат (27% Н) ово ђубриво садржи калцијум (Ца) и не утиче на закишељавање земљишта па се препоручује на земљиштима која имају нижу пХ вредност.
УРЕА (46% Н) и АН (34% Н) амонијум нитрат – Ова ђубрива доводе до благе ацидифика ције (закишељавања) земљишта, стога нису препоручљива за јаче кисела земљишта јер честом и прекомереном употребом смањују пХ вредност истих.
Амонијум сулфат (21% Н) – има веома киселу реакцију, није погодно за земљишта јаче киселости.
МАП (11% Н, 52% П2О5) – моноамонијум фосфат, треба га избегавати на јаче киселим земљиштима јер доводи до ацидификације.
ДАП (18% Н, 46% П2О5) – диамонијум фосфат, треба га избегавати на јаче киселим земљиштима јер доводи до ацидификације.
Извор: https://jugpress.com/poljoprivreda-kalcifikacija-zemljista/
