Вратили се у село с децом, на град ни не помисле

Аутор: draganadpetrovic
344 посета

КРУПАЊ – „У времену у којем живимо села су остала празна а градови препуни. Ивана и Милош Стакић напустили су Београд у ком су живели и радили 7 година и са троје деце вратили се у родни Томањ, у своју Рађевину, на прадедовско огњиште и ту почели нови-стари живот…“

Тако су пре скоро пет година Добривоје и Добрила Пантелић забележили камером обилазећи своју Рађевину и бележећи не само њене обичаје него и приче људи који су најлепши украс крупањског краја. Пантелићи то неуморно раде сабирајући све лепо из Рађевине за будуће нараштаје, да остане снимљено и забележено за будућа поколења, да се прошлост не заборави.
„Презадовољни су, то им се види на лицу и осмеху који је увек присутан док причају о свом раду у свом селу. Гаје овце, кокошке и свиње. Оваца имају 18 и то оне старе српске сорте које је гајио и Милошев „ђед и пранђед“. Узгајају домаћу јагоду и малину на више хектара… У свом дворишту које је у стилу старе Србије, имају извор на који су посебно поносни. Милош каже да је због овог извора његов пранђед саселио домаћинство које је било негде на врх села испод Томањске планине. Са њега пију воду која је изузетног квалитета а зато имају и потврду Завода за заштиту здравља из Шапца које је вршило анализу воде.“

Млада газдарица Ивана, дотерана, тад плавокоса, а сад црнокоса, обучена је као и свака градска девојка, на ноктима црвени лак, на њему циркони – а вредна и у штали и на њиви.
Поносна је мајка три девојчице, супруга свом Милошу и снајка својој свекрви, мајка Ради, с којом живи под истим кровом. Слажу се, кажу, ко мајка и ћерка, помажу једна другој и у кући, и у кујни, око деце, али и у башти и штали.

Ивана је пред камерама са супругом испричала да су се упознали и заволели у свом родном крају – Рађевини, узели се и пошли за Београд у ком су живели и радили пуних седам година. Тамо су изродили и три ћеркице.
Али, вели Ивана, стално је постојала та нека празнина, чежња за родним крајем и слободом, травом, извором, за оним чега у Београду нема. Имали су добре послове и плате, снашли се, али им се у граду није допало – једноставно није ишло.
Тако су и одлучили да се из Београда са децом врате у село, на Милошеву дедовину јер би тако имали више времена за своју децу, за дружење с њима, што им је у Београду вазда недостајало због журбе, стрке, посла, обданишта….

Илустрација: Јагоде гаје по органским принципима а заливају изворском водом

Решили су да се посвете пољопривреди, напуне шталу, раде башту, а плодне хектаре зарумене црвеним српским златом – малињацима.Како су сањали, тако су и досањали. Сад су, каже Ивана, газде. Свој на своме, газде сами себи, они који одлучују не само шта ће тог дана да раде, него и колико и нема ко да им шефује.Млада газдарица куће каже, да се одмах разумемо, и да живот на селу није лак, напротив. Има много да се ради, увек, али кад си свој газда све је много другачије, а има и више времена за децу.У свакодневном послу сину и снаји помаже Милошева мајка Рада која је пуна среће што су јој се деца вратила у село.

Шта раде и како живе сада

Управо сада, пет година после разговора на видео-снимку, на Милошевом Фејсбук профилу може се видети да им дечица расту а имање само напредује! Нема ту селфија и позирања, али има прегршт фотографија џакова пуних кромпира, и гајбица препуних јагода, малина, парадајза, вишања, затим расада спремног за продају, пластеника, штале пуне овчица, нове машине – трактора…

Извор: https://www.kurir.rs/vesti/biznis/4166702/ivana-i-milos-vratili-se-iz-beograda-na-dedovinu-u-krupanj

ФОТО: Printscreen Youtube/ Обичаји Рађевине

Srodni tekstovi

Оставите коментар