Још у доба Немањића у чачанском крају гајиле су се различите сорте јабука, крушака, шљива и питомог кестена. На месту данашњег Института за воћарство 1898. године формиран је воћно-лозни расадник, међу првима у тадашњој Краљевини Србији. Први конгрес воћара одржан је управо у Чачку 1932. а 17. јула 1946. на предлог инж. Милисава Гавриловића основан је Завод за воћарство и прераду воћа. Од тада до данас Институт за воћарство у Чачку пратио је судбину свог народа, имао је успоне и падове. Последњих година, посебно након доласка др Дарка Јевремовића на место в.д. директор, али и залагањем свих запослених, овај Институт, поново заузима место које му с правом припада – лидерску позицију у области воћарства у Србији и овом делу Европе. На шта сте посебно поносни последњих година када је у питању ваш Институт?
Институт за воћарство у Чачку
Највећи понос Института су створене и признате сорте које су пронеле славу Чачка и Србије широм Европе. Поносни смо што смо синоним за шљиву у свим земљама у којима се гаји ова воћна врста. У протеклој деценији признате су четири нове сорте шљива: Нада, Петра, Дивна и Лана, као и три сорте вишње: Искра, Софија и Невена. Од ових сорти по квалитету се издвајају Нада и Софија које се полако шире у воћњацима широм Србије.
Ваш Институт се посебно залаже за очување аутохтоних српских сорти воћа, пре свега шљива. Колико је то важно за будућност српског воћарства?
Аутохтоне сорте воћака су део наше традиције, наслеђа и имају немерљиву вредност у оплемењивачком раду. Захваљујући својим карактеристикама (отпорност на поједине болести или штеточине, абиотичке чиниоце, квалитет плода и др.) представљају право благо. У нашој колекцији поседујемо бројне генотипове разних врста воћака и међу њима бројне старе српске сорте, али још увек широм Србије постоје стабла која завређују пажњу. Покушавамо да их сачувамо и укључимо у наша истраживања. Наравно, с обзиром на значај шљиве за воћарство Србије, аутохтоне сорте шљива су тренутно у фокусу нашег рада. Познато је да нема врхунске шљивовице без аутохтоних сорти.
Најавили сте очување генотипова српске шљиве, шта то подразумева и шта ће то значити за будућа поколења? Пројекат CryoPlum, PROMIS, #6062279 (Cryoplum), који финансира Фонд за науку Републике Србије се управо бави очувањем девет аутохтоних сорти шљиве: Белошљива, Црвена ранка, Црношљива, Церовачки пискавац, Драгачевка, Моравка, Пожегача, Ситница и Трновача и то применом најсавременијих техника. Кроз пројекат желимо за развијемо протоколе за криопрезервацију, односно чување биљних делова у течном азоту на -196°Ц ових сорти. Тиме ћемо их сачувати од бројних патогена, климатских и других фактора. Развојем протокола бићемо у могућности да ове сорте сачувамо на савремен начин и оставимо их будућим поколењима. Паралелно са пројектом, радимо и на сертификацији садног материјала ових сорти и за неколико година очекујемо и прве саднице које ће бити на располагању заинтересованим произвођачима. Када говоримо о шљиви, искористио бих прилику да поменем да је Институт организатор међународног Симпозијума о шљиви – XИИ Интернатионал Сyмпосиум он Плум анд Пруне Генетицс, Бреединг анд Помологy који ће се у хибридном формату одржати од 14-17. септембра ове године на Златибору. Да ли, по методама истраживања, заостајемо за светом?
Не, ни најмање. У свом научноистраживачком раду примењујемо све савремене расположиве методе као и сродне институције широм света. Управо су у нашем Институту по први пут у нашој земљи (а и шире) примењене неке од метода за детекцију вируса воћака (ЕЛИСА и ПЦР метода). ЕЛИСА метода је развијена 1977. године, а већ 1980. године је почела да се користи за детекцију вируса воћака у нашој лабораторији, на чему су нам завиделе бројне лабораторије. Захваљујући примени савремених молекуларних метода (ПЦР и Реал-тиме ПЦР) открили смо бројне вирусе по први пут у нашој земљи и окружењу. У области физиологије биљака и културе ткива, у Институту је по први пут примењена метода криопрезервације код више врста воћака. Захваљујући запаженом раду наших истраживача, у нашу лабораторију су на обуку из ове области долазили и истраживачи из иностранства. Када говоримо о оплемењивању воћака и стварању нових сорти, у циљу бржег стварања нових, бољих генотипова јабуке у оквиру конвенционалног оплемењивања уведене су савремене методе (маркер-асистирајуће оплемењивање) које омогућавају избор родитељских комбинација, рано откривање и елиминацију сејанаца непожељних особина. Многи воћари, посебно малинари, жале се да приликом куповине садница у иностранству добију саднице заражене вирусима. Шта бисте им препоручили и поручили?
И сами знате да код нас влада мишљење да је нешто туђе боље, па из тог разлога произвођачи прибегавају увозу садног материјала. Увоза треба да буде, али за оне сорте и категорије садног материјала који код нас није доступан. Када говоримо о малини, нигде у свету се током производње садног материјала он не контролише на вирус мрљавости листа малине (распберрy леаф блотцх вирус). Истраживањима смо дошли до сазнања да овај вирус код сорте Виламет утиче на смањење масе плодова и тиме директно на принос. У стварању предосновног и основног садног материјала малине у Институту смо почетни материјал, поред свих вируса који су наведени у шемама сертификације, тестирали и на вирус мрљавости листа малине, што мислим да нигде у свету није рађено, јер то шеме и не захтевају. Саветујем воћарима да при куповини садница буду обазриви, да то чине у регистрованим расадницима јер све грешке које се направе при избору садног материјала се врло тешко касније исправљају. Институт се бави и продајом садног материјала, шта тренутно имате у понуди, на који начин могу да се купе или наруче саднице?
Производња садног материјала је допунска делатност Института. Тиме остварујемо неопходна средства за редовно функционисање, али и промовишемо и ширимо наше сорте. Тренутно у понуди имамо саднице бројних сорти шљива, осим Чачанске родне која је најтраженија. Издвојио бих и веома квалитетне саднице леске, али и бројне друге саднице јабуке, крушке, дуње… Саднице се могу искључиво и једино купити у пословном кругу Института у Чачку. Изашли смо у сусрет воћарима па саднице могу да поруче телефоном и он-лине преко нашег сајта које затим достављамо брзом поштом. Све више младих пољопривредника у Србији одлучује да се бави воћарством, да ли могу код вас у Институту да добију стручне савете?
У Институту ћете сваког дана срести бар неколико воћара или оних који то желе да постану који траже савете из области воћарства. Наши истраживачи и стручно особље је на располагању свим заинтересованим корисницима и врло радо помажемо свима којима је стручна помоћ потребна, од израде пројеката подизања засада до свакодневних корисних савета око заштите, ђубрења и слично. Које воће бисте ви као стручњак препоручили као најисплативије за узгој у Србији?
Ово је питање које можда и најмање желим да чујем. Незахвално је саветовати у вези овога јер не постоји универзалан одговор. И да питате произвођаче, добићете велики број одговора. Када говоримо о заради, свака воћна врста има и своје предности и мане. Обично, када је цена плодова неког воћа (нпр. малина) у датој години висока, потражња за садницама је те сезоне огромна. Уколико погледамо трендове, америчка високожбунаста боровница, леска, вишња, јабука, па и шљива су тренутно најактуелније. Да ли имате и какву сарадњу са пољопривредним факултетима у Земуну и Новом Саду?
Сарадња са пољопривредним факултетима у Земуну и Новом Саду је вишедеценијска. Бројни доктори наука Института су своје магистарске и докторске дипломе стекли управо на ова два факултета. Истраживачи из наших институција су сарађивали и данас сарађују у реализацији бројних пројеката. Размењујемо идеје, мишљења и знање у бројним областима воћарске производње. Наравно, дугогодишња сарадња постоји и са Агрономским факултетом у Чачку и од недавно са Пољопривредним факултетом у Крушевцу.
