Док се у многим воћарским крајевима Србије произвођачи суочавају са неизвесношћу око откупа и цена, у селу Доње Гргуре код Блаца шљива добија нову вредност. У сушари „Агро Бис Барбатовац“ сезона је у пуном јеку, а органска сува шљива припрема се за купце на европском тржишту. Улагање у нову опрему, паковање и прераду требало би да омогући да што већи део зараде остане управо тамо где шљива и настаје.
У Топличком крају шљива није само воћна врста, већ део традиције и важан извор прихода бројних домаћинстава. Ипак, све је више произвођача који схватају да се будућност воћарства не може заснивати искључиво на продаји свежих плодова. Прерада, квалитет и освајање нових тржишта постају подједнако важни као и добар род.
Један од примера таквог приступа затекли смо у селу Доње Гргуре, где нас је у сушари „Агро Бис Барбатовац“ дочекао Срећко Јовановић. Док свежа шљива пристиже на прераду, а сушаре раде готово непрекидно, наш домаћин објашњава да је сезона кратка и да сваки дан мора максимално да се искористи.
„Искрено, код нас је сваке године ужурбано. Сезона кратко траје и гледамо да прерадимо што веће количине. Ове године нема баш много шљиве, суша је оставила последице, али радимо и настојимо да искористимо оно што имамо“, прича Јовановић.
Од свежег плода до органске суве шљиве за 20 сати
У овој сушари посебну пажњу посвећују органској производњи. Шљива пристиже са сопствених површина и од коопераната са којима сарађују, а производња је обухваћена одговарајућим европским сертификатима.
Процес сушења одвија се у проточним сушарама на гас, где је неопходно пажљиво пратити температуру, време сушења и садржај влаге у плодовима.
„Од тренутка када шљива уђе у сушару до изласка потребно је између 16 и 20 сати, у зависности од почетног процента влаге. Сушимо је до приближно 20 или 21 одсто влаге. Након тога следе даљи поступци прераде, рехидратација, сортирање и припрема за паковање“, објашњава наш саговорник.
Управо је контролисано сушење један од најважнијих корака у добијању квалитетног производа. Сува шљива мора да задржи одговарајућу структуру, изглед и укус, али и да испуни захтеве купаца који све више пажње посвећују пореклу и начину производње хране.
За разлику од свежег воћа, које се мора продати у релативно кратком року, сушена шљива произвођачима пружа већу слободу у избору тренутка продаје.
„Сува шљива може да стоји и годину или две, уз одговарајуће услове чувања. То нам омогућава да сачекамо купца и цену, а не да морамо да продајемо одмах након бербе“, истиче Јовановић.
Француска и Италија као потенцијална тржишта
Органска производња отвара могућност пласмана на тржишта на којима купци траже сертификоване производе, познато порекло и уједначен квалитет.
У „Агро Бис Барбатовцу“ очекују да би овогодишња органска сува шљива могла да заврши у Француској или Италији.
Ипак, ситуација на тржишту још није потпуно извесна.
„Наша очекивања су увек позитивна. Купци се још нису конкретно изјаснили, разматрају понуде и очекујемо да у наредном периоду добијемо прве информације о ценама. Надамо се да ће наша органска шљива ове године завршити на француском или италијанском тржишту“, каже Јовановић.
За произвођаче је посебно важно што прерада омогућава да не зависе искључиво од цене свежег воћа. Уместо да се целокупан род продаје током неколико недеља, део производње може да се пласира током године, у складу са потребама купаца.
Нова хала, опрема из Аргентине и пакерица из Кине
Поред постојећих сушара, гради се нова хала намењена додатној опреми. Планирана је набавка машине за вађење коштица из Аргентине, као и пакерице из Кине.
„Наш циљ је да идемо према малим паковањима и да са органским програмом освојимо део европског тржишта. Ту видимо нашу шансу. Имамо сушаре, имамо сировину и сада желимо да направимо следећи корак“, објашњава Јовановић.
Такав приступ могао би да промени и начин на који се сува шљива из овог краја представља купцима. Уместо продаје искључиво у већим количинама, готов производ у мањим паковањима могао би директније да одговори потребама трговинских ланаца и крајњих потрошача.
Посебно је занимљиво што Јовановић планира и мини-дестилерију са казаном капацитета 1.000 литара. На тај начин део плодова и остатака из производње могао би да се искористи за додатну прераду.
„Имамо између 10 и 15 хектара сопствене производње шљиве. Гледамо да све то заокружимо, да искористимо оно што произведемо и да створимо више производа. Мислим да се једино тако може опстати у овим тешким временима“, наглашава наш домаћин.
Годишње прераде од 500 до 1.000 тона свеже шљиве
Обим производње у сушари зависи од рода и услова током сезоне. Према речима Јовановића, годишње прераде између 500 и 1.000 тона свеже шљиве.
Ове године очекује да ће кроз сушаре проћи приближно 600 до 700 тона свежих плодова.
То је значајна количина, посебно када се има у виду да производња обухвата и сарадњу са кооперантима. За њих сушара представља могућност да род пласирају у оквиру организованог ланца прераде, док предузећу сарадња омогућава да обезбеди довољне количине сировине.
Ипак, повећање производње захтева стална улагања, а финансирање је један од највећих изазова.
„Боримо се. Некада користимо кредите, некада конкуришемо за средства Фонда за развој. За пакерицу из Кине конкурисали смо на последњем конкурсу, а имамо и захтев за обртна средства. Банкарски кредити су скупи. Са таквим каматама не можемо да радимо само за банке, а да нама ништа не остане“, каже Јовановић.
Будућност шљиварства није само у добром роду
Од сопствених засада и сарадње са кооперантима, преко сушења и органске сертификације, до планираног паковања и додатне прераде, овде се постепено ствара производни систем који може да одговори захтевима различитих купаца.
За Србију, која има дугу традицију производње и сушења шљиве, овакви примери посебно су значајни. Они показују да се вредност домаћег воћа може повећати улагањем у технологију, квалитет и готове производе, уместо ослањања искључиво на продају свежих плодова.
У Доњем Гргуру зато не размишљају само о томе колико ће шљиве ове године проћи кроз сушаре. Размишљају и о томе како ће она изгледати када стигне до купца, под којим условима ће се продавати и колики део створене вредности може да остане у домаћој производњи.
А управо у томе лежи једна од важних могућности за развој српског воћарства: да се са европског тржишта не враћамо само са податком колико смо тона извезли, већ и колико смо зарадили захваљујући знању, преради и квалитету наших производа.
Аутор/фото
