Да ли знате ко је 333 г. пре наше ере донео Пожегачу и Маџарку на наше просторе!

Још у време вође Другог српског устанка, Милоша Обреновића, кога је скупштина народних старешина 18 новембра 1817. године прогласила за кнеза српског народа, Србија је улагала у развој воћарства, тако да је данас познато да је у тадашњем периоду модерним речником речено Србија била тржишни лидер у овој производњи. Забележен је пример из ваљевске нахије из тог доба да је 1831. године капетан Павле Симеуновић, употребио осамтоосамдесетпет посланика који су му те године орали у шљивицима, а касније тресли и купили шљиве. И код члана суда Матије Ненадовића којем су хиљаду и пет посланика прикупили стоседамдесет казана шљива. Развој шљиварства у Србији започиње средином 19. века до када су коришћене пре свега за ракију и пекмез, а 1864. године започиње се са сушењем шљива у већем обиму. Тако је три године касније Србија извезла 4.200 тона суве шљиве у вредности 84 000 дуката. Једанаест година касније експанзија се наставља јер је већина винограда уништена филоксером.
Према историјским подацима 1887. године извезена је 41 290 тона сувих шљива, и у то време трговина шливама и ракијом зависила је од могућности продаје. Трговину су обављали уз помоћ кирајџија који су за ове потребе формирали караване. Превоз робе био је на коњима, магарцима и мазгама. Након кирајџије у 19. веку појавиле су се рабаџије. Они су такође ишли у караванима, али са упрегнутим воловима у арабу ( назив за кола који потиче из Мале Азије, а до нас је дошао преко Турака). Када су први пут оваква кола дошла из Београда у Пожегу 1847. године народ се сјатио да види то ново чудо, вероватно ништа мање задивљен од онога што виђају на данашњим сајмовима аутомобила.
На основу ископина у Босни где су пронађене коштице трна и трешње, утврђено је да су стари Словени знали за шљиву поред јабуке, крушке и ораха. Можда нисте знали, али чувену сорту шљива на нашим просторима ПОЖЕГАЧУ односно МАЏАРКУ, донео је 333. године пре наше ере, нико други до Александар Македонски. Занимљиво је и то да је Аристотелов ученик Теофраст, први описао три сорте шљиве које су на територији данашње Италије пренете из Грчке, а одатле даље широм Европе.
Последњих деценија двадесетог века створен је велики број сорти, тако да их данас има више од 2.500. Плаво воће у свету заузима два милиона хектара, од чега је више од половине у Кини. Светска производња шљиве је девет милиона тона, а просечан принос четири тоне.
Када је у питању листопадно дрвеће, шљиве се налазе на четвртом месту у свету. Више се гаје јабуке, крушке и брескве. До деведесетих година двадесетог века СФРЈ је била међу прве три земље у свету по производњи шљиве, од чега 65% је било на територији данашње Србије. Са оваквом импресивном историјом, ракија је добила неколико пословица попут оних: „Бог је дао шљиву а ђаво пече ракију“.
Када вам неко доноси добре вести каже се: „Е, такву ми ракију испеци“. Такође, чувена је и она: „Ко ракију вечера воду доручкује“, „Ако ти ракија смета послу остави посао“ и за крај рецимо и ову: „Пијаној снаши мили су девери“.
Међутим, не треба заборавити да је шљива оставила трага и у називима села. Тако имамо село Шљивовице на Златибору, Шљивовац поред Малог Црнића, Шљивова поред Крупња, Шљивићи поред Ивањице, Шљивовик на Сувој Планини, Шљивар код Зајечара и др.