Посебан проблем имају и воћари јер је цена радне снаге скоро 50 одсто од продајне цене овог воћа, па онај ко има шљиву, боље да је поклони, него да је бере и продаје
Споразум о слободној трговини Србије и Кине, који обухвата више од 20.000 производа и до 90 одсто ослобођених царина, могао би да омогући пласман српске шљиве на кинеско тржиште. Да ће се сува шљива из Србије ускоро наћи у кинеским ланцима снабдевања верује и Радомир Љујић, који ових дана координира технолошким поступцима прераде овог воћа у породичној фирми у Мрчајевцима. Овај дипломирани инжењер хемије у пензији, иначе некадашњи генерални директор Компаније „Слобода”, сматра да је овогодишњи род шљиве доброг квалитета, с високим процентом воћног шећера, те да ће комплетна производња завршити на тржишту од 1,4 милијарде становника.
Овогодишњи род шљиве због велике суше има висок проценат шећера, нема трулежи и плод је сув, тешко се суши. Ми ћемо ове сезоне осушити око 400 тона сирове шљиве. Прошле године род је завршио у Грчкој и на домаћем тржишту, а ове верујем да ћемо извести у Кину – прича Љујић, чија породица има седам хектара под овом воћном културом.
Љујић тврди да ситуација на домаћем тржишту по питању продаје и откупа шљиве није повољна, најпре због прошлогодишњег пада цене на светском тржишту, а потом и због недостатка радне снаге.
Ми смо мали произвођачи са пет до шест хиљада тона годишње. С обзиром на то да је Чиле прошле године оборио цену овог воћа за око 50 одсто на светском тржишту, на нас ће се то одразити да ће мали сушари одустати од сушења јер за то неће имати интерес. Посебан проблем имају и воћари јер је цена радне снаге скоро 50 одсто од продајне цене овог воћа, па онај ко има шљиву, боље да је поклони, него да је бере и продаје. Брање, односно сакупљање произвођаче кошта 12 динара по килограму – прича Љујић, додајући да је тренутна откупна цена шљиве 25 динара.
Дехидрирани плод шљиве који носи ознаку српског географског порекла некада је био на добром гласу. Данас се у технолошком поступку прераде овог воћа користе хибридне сорте, које имају одређене предности, али и бројне мане у односу на аутохтоне.
На тржишту се тражи крупан плод шљиве, а ми имамо „стенлеј” за који се не може рећи да га одликују врхунске особине. Французи имају „ажен” („аген”), који се у свету далеко боље котира, слична је нашој „маџарки”, само што је далеко крупнија. Србија данас нема укрупљену и организовану производњу, а све то нам то смањује конкурентност на светском тржишту. Пре 120 година смо били највећи произвођачи суве шљиве на свету. Тада смо производили 50 хиљада тона, а данас свега пет хиљада тона. Тада су сушаре биле на дим, а свака ју је кућа имала. Извозили смо у читаву Европу – прича Љујић који је у Мрчајевцима на имању своје супруге пре 15 година подигао један од већих засада шљиве у чачанском крају.
Љујић, кога овдашња јавност зна као дугогодишњег првог човека војне фабрике у Чачку, данас помаже сину у управљању технолошким поступцима при сушењу шљиве. Рачуница по којој килограм шљиве у откупу кошта 25 динара, а док стигне до рафа њена цена ће отићи на 1.400, ни њему није јасна.
Са неуређеним тржиштем какво је тренутно наше, нико није на добитку. Веома је важно овај посао радити организовано, почев од државе која треба да подржи ову производњу, преко произвођача који треба да је бере онда када треба, а не када хоће или мора, па све до сарадње међу произвођачима. У појединачним наступима ми смо некада сами себи конкуренција, а то никако није добро. Пример за то је Француска и тамошња сарадња произвођача, прерађивача и државе – каже Љујић.
Ових дана се у сушари предузећа „Промо пен” на дневном нивоу осуши око 20 тона шљиве сорте „стенлеј”. Од 400 тона сирове масе, колико ће кроз погоне проћи ове сезоне, добиће укупно 100 тона суве шљиве. Велепродајна цена килограма суве шљиве код прерађивача је око 400 динара.
Извор: ПОЛИТИКА
