Иако је свака кућа у Србији у свом дворишту имала воћку, најчешће јабуку, крушку или шљиву, зачеци воћарства везују се за манастирска добра на којима је почео узгој квалитетних сорти воћака.Између два светска рата било је више покушаја да се воћарска производња унапреди, али је до правог замаха дошло после Другог светског рата. Данас, воћарство је једну од најисплативијих грана пољопривреде, а извоз воћа и производа од воћа светла тачка у спољнотрговинској размени. Природни услови изузетно су повољни за гајење воћа, упркос томе што штету приносу могу нанети измрзавање, суша, напади болести и штеточина.
Укупна површина воћњака у Србији је 191.000 хектара, што је више од пет одсто коришћеног пољопривредног земљишта, а могле би бити и значајно веће. Иако су најповољнији услови за воћарску привреду у брдско-планинским пределима, где се традиционално највише узгајају јабука, малина, шљива и вишња, у Војводини се налази 11 одсто укупне површине воћних засада. И највећа појединачна плантажа кајсија налази се на северу Србије, у Бачкој Тополи, а њен власник почео је пре 15 година да формира прве засаде.
„У ову причу сам кренуо јер је воћарство најпрофитабилнија грана пољопривреде, најбрже се поврати уложени новац“, објашњава Петар своје мотиве.
Производња воћа чини око 11 одсто вредности пољопривредне производње у Србији. У последњој деценији, захваљујући науци, струци, али и произвођачима спремним да унапређују понуду, у узгој воћа уведене су бројне технолошке новине, а радило се и на промени сортимента. Све то је допринело да воће и воћарски производи из Србије буду високог квалитета и цењени на светском тржишту.
„Купују се двогодишње или трогодишње саднице кајсија, које рађају у петој години, што значи да већ после пар година имате неки приход, повраћај уложеног новца“, каже Петар и додаје да, као и у животу, тако и у воћарству, амбиција те увек вуче напред.
„Увек може боље и више“, одговара на питање да ли је задовољан постигнутим.
Као и у свакој привредној грани и у воћарству су неопходна континуирана улагања, како би се одржао квалитет и квантитет приноса, те омогућио пласман на домаће и инострано тржиште. Улагање у нове сорте, заштиту засада и механизацију на почетку представљају трошак, који се касније исплати. Због тога, држава, али и Европска унија имају различите мере подршке за воћаре у Србији, а најзначајније се односе на набавку механизације.
Истовремено, да би воће и производи од воћа могли да се извозе, потребно је испунити и различите стандарде квалитета, који су недостижни без увођења модерних технолошких процеса. Кајсија је воћка која од тренутка дозревања има кратак период за употребу, те је потребно на време осигурати продају или прераду. Због тога се Петар, осим узгајања воћа, од прошле године, када је регистровао дестилерију, бави и производњом ракије.
„Када је родна година, а принос око 700 или 800 тона од презрелих плодова, који падну са дрвета , да не бисмо бацили, печемо ракију. Кајсија је најбоља воћка, а ракија је најлепша од кајсије“, тврди Петар.
Водећи се девизом да сваки послован човек мора имати визију развоја, Петар стално ради на унапређењу производње. Тако је пре пет година обезбедио складишни процтор за 1.500 тона кајсије, односно хладњачу са температуром у плусу, али је већ увелико у изградњии нова „минусна“ хладњача у којој ће моћи да се складиште велике количине воћа и да се припремају сировине за израду сокова И других воћарских производа.
„Складишни простор биће око 5 хиљада тона“, каже Петар, „али нећемо ми то чувати, већ продавати, тако да ћемо имати простор за цео севернобачки регион.“
Препорука искусног и успешног воћара свима који намеравају да се упусте у овај изазован, али и уносан посао, али и мањим индивидуалним произвођачима, јесте да се удружују, да имају заједнички складишни простор, прераду, наступ и пласман на тржишту, јер ће на тај начин затворити читав ланац производње, омогућити свим члановима да пласирају производе и пружати једни другима међусобну подршку.
Извор: https://www.021.rs/story/Info/Biznis-i-ekonomija/289549/Vocarstvo-najisplativija-grana-poljoprivrede.html
