С Банатом мораш пажљиво, иначе те прогута. Дођеш, вртиш се око себе – земља равна, ничега. У тој „убитачној монотонији” живи сељак, према интерној војвођанској подели – паор, у Бачкој је он пургер, а у Срему бећар. Живи на селу, које би требало да прехрањује целу Србију и мора бити домаћин, радан човек, чијим венама тече банатска црница и породична традиција. Он, супруга и деца живе од пољопривреде. Како су и прадеда, деда, отац, тако и Ђорђе Чизмаш звани Муња из Панчева.
Звучи лепо, готово бајковито, али како је у стварности?
– Супруга, синови и ја живимо од њиве и стоке. Тако су опстајали и наши стари. И увек зависиш од ћуди природе, издашности државе и још којечега на шта не можеш да утичеш. Наш радни дан нема ни почетак ни крај, али наш мир почива на земљи и салашу. То се воли, од тог и за то се живи, мада тешко – описује живот банатског сељака наш саговорник.Чизмаш нам признаје да јесте газда, али је, додаје, и мученик, јер се држи старинских навика опстанка – земља не сме у парлог, а стока да буде увек у тору и посла има 365 дана.
Илустрација: Нема одмора за сељака ради се 365 дана у години
Они који на савременији начин гледају на сеоски живот уверени су да ће преживети оно сеоско домаћинство и газдинство које буде модерно, без доминантних старинских образаца. Оно које се буде адаптирало и изборило да млади остану.Давно је прошло доба када је онај ко се одлучио да живи и ради на селу имао четири разреда школе и није знао ништа друго до да оре њиву, когa није занимао ни радио, ни ТВ, нити компјутер или који је свуда ишао трактором.
– Не постоји фото-робот сељака у Банату. Заправо, има их више. Један је старија генерација који преживљава, чека пољопривредну пензију, а време га је мало прегазило. Други је у најбољој снази, има завршену средњу школу и у последњих двадесетак година је увећао имање. У трећој групи су они чија деца настављају започето. Њихови очеви су одрастали у социјализму, где су били сви једнаки. Они већ нису такви. Све је мање старог Баната, у размишљању, међуљудским односима. У односу према животу, сад је све динар – прича ратар Мирослав Грубанов.
Он наглашава да је у његовој Црепаји још и добро: село је напредно, близу града, али треба питати оне даље, у Добрици, Новом Козјаку, с малим атарима, без превоза, у којима те већ на улазу дочекују пале куће, а млади путују у комшијске школе и неће оданде да се врате. Јер, сви би да живе у Београду.
Овако како је, српска пољопривреда тешко и себе одржава, а требало би да буде чинилац руралног развоја, па и ширег глобалног, еколошки одговорног, око тога се не споре ни практичари, нити струка.
Чињеница је, слажу се обе стране, и краткорочно и дугорочно гледано, немамо ништа боље и перспективније од пољопривреде. Статистика, пак, каже да у Србији има око 4.600 села, а да је на путу изумирања свако четврто. У готово две хиљаде њих не живи нико, док у око две стотине нема ниједног становника млађег од 20 година, а да модернизација села није могућа без старосне скупине од 15 до 29 година, и ту се круг затвара. Младе теорија препознаје као најдинамичнију, социодемографску и културолошку категорију, али је невоља што они већином не желе да живе у селу. Вуче их урбанизација, потрошачко друштво, окретање себи насупрот породици и родитељима, који тешко прихватају промене. Део проблема је и што се пољопривреда потцењује, па хране у продавницама има у изобиљу, али је лук из Кине, а парадајз из Шпаније…
Илустрација: Пандемија короне је показала колико је важна сопствена производња
Ипак, пандемија вируса корона показала је свима колико је важно имати сопствене изворе хране. Међутим, пољопривредници, саговорници, указују да је лепо што нашем тржишту обезбеђују локалне, сезонске, свеже производе из својих њива, али страхују како ће финансирати производњу. Улагања у њу су све скупља, пласман робе је отежан, а њена цена стално каска за трошковима. Проблем је, жале се даље, и недостатак радне снаге, како зановити механизацију, па затим суша и друге непогоде – такорећи све.
Међутим, неповерење и неорганизованост владају и међу самим произвођачима, па тако око 95 одсто њих нису чланови ниједног удружења пољопривредника. Сматрају да не постоји репрезентативно удружење које заступа њихове интересе у разговорима с државом. Та неорганизованост их је све заједно довела до ветрометине на тржишту, где понуда јесте разнолика, али није константна, па у међупростор улећу „странци”.
– Имати, рецимо, задругу у селу значи имати обртна средства. Она ме финансира у пролеће вештачким ђубривом, семеном, хемијом и за то задужи. На јесен, кад оберем род, ја све то њима платим, уз неку провизију. Не морам у банке по кредите. Али, недајбоже да се Срби сложе. Тешко је направити задругу, људи не верују једни другима, а ми у Црепаји имамо срећу да ова наша има традицију – објашњава Мирослав Грубанов. Он верује да би боља сарадња морала да постоји између села и различитих индустрија и тржишта, па и оног туристичког, које везује етно-села и домаћег произвођача.
Проблеми су и администрација и кашњење субвенција, прича за „Магазин” сточар Јанош Шош из јужнобанатске Добрице. Много, каже, прође од расписивања конкурса до новца у његовом џепу, па ће и ту испасти да се сељак стално жали.
– Све је наопако у овом нашем послу. Чекам и годину дана на субвенције државе и то по два основа, за свако грло квалитетног приплодног материјала беле мангулице, а и по свакој крмачи ми припада. Зато сам морао да преполовим запат одраслих свиња на 30 комада, иако је то вредан генетски материјал и државни ресурс, као и пластеници, сушаре, складишта, хладњаче, противградна опрема, механизација… Сељак стално кука и губи поштовање у друштву, трку с градом и могућност да заради од свог посла – упозорава Шош.
Илустрација: Стока мора да буде нахрањена
Али, наш саговорник признаје да и пољопривредници морају прихватати „нова правила”: она траже од нашег сељака да направи „бренд” и да се са својим производом докаже и пробије на домаће и страно тржиште. За такву робу купац је спреман да плати премијум цену, а лиценцирање му даје додатну заштиту од конкуренције. Другим речима, наш сељак, па и онај банатски, не треба да ради више него паметније. Да поред оног „сељак” и „пољопривредник”, буде и „предузетник менаџер”, јер прошла су, веле теоретичари, времена тешког физичког рада на селу, па данас сељак мора да мисли главом и учи.
– Сељак је, ипак, тренутно једини слободан човек у овој држави. Нема шефа, ни радно време, ни сат да му ујутру звони. Не може да закасни на посао, не гура се по аутобусима и саобраћајној гужви, нити чека кромпир од синдиката. За ту слободу, ја сам платио. У своје радно место инвестирао сам бар 300 хиљада евра у земљи и механизацији, а човек у граду није дао ни динар, па не можете ни да очекује бољи живот, а у ствари живи боље. Зато млади и одлазе, јер сваке године треба да радиш много више да би живео исто као пре – поручује Миодраг Грубанов.
Илустрација: Све се више траже савети од агронома и стручњака
Све више инвеститора у пољопривреду
Да ли је пољопривреда постала бизнис за све, само не за сељака? Мали и већи бизнисмени све више улажу у пољопривреду и гурају се међу праве сељаке, али то не треба дочекати „на нож” и уз критике. Ти нови инвеститори покрчили су запарложене њиве и укрупнили поседе. Затим, већина њих се не ослања на своје знање из пољопривреде, већ запошљавају агрономе и друге стручњаке, ангажују сезонце, најчешће из матичног села и сталне раднике на одржавању газдинства и тако доприносе смањењу незапослености. Засади које подижу су савремени, с противградном заштитом, системом за наводњавање и осигурањем, па је неизвесност рода, изазвана климатским условима, смањена на минимум.
Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/519009/paori-stocari-poljoprivrednici
ФОТО: Pixabay
