Пре неколико година воћари су масовно секли стабла вишања, јер им се није иплатила производња. Према подацима у Србији има више око 1,8 милиона стабала слатке вишње и око 9 милиона стабала киселе вишње. Велика већина киселих вишања која се гаји у Србији отпада на сорту Облачинска, док од осталих сорти има Шумадинке и Бурлатске ране.
У општини Мерошина, некадашњој престоници вишње, берба ове драгоцене воћке приводи се крају. Иако је ове године откупна цена достигла рекордне вредности у односу на последњу деценију, чак 300 динара по килограму у неким хладњачама, разлога за славље међу произвођачима ипак нема много.
-Ове године било је цене, било је гајбица, било је и откупљивача – само вишања није било – рекао је за Бету Хрансилав Стојановић, стручни сарадник за пољопривреду у општини Мерошина. Он додаје да је просечан принос био занемарљив. Разлог томе лежи у неповољним временским условима: мраз и ниске температуре током цветања преполовили су род.
Илустрација: Пролећни мраз обрао вишње, приноси више него скромни
Упркос високој откупној цени, која је кренула од 200 динара и у неким случајевима досегла и 280 до 300 динара, зарада је за већину произвођача остала скромна. Високи трошкови бербе, између 40 и 60 динара по килограму, колико траже берачи додатно су умањили профит. Само они воћари који су имали нешто рода успеће да покрију основне трошкове заштите и обраде засада.
Мерошина није било какво воћарско село. До пре десетак година, ова општина у околини Ниша била је синоним за вишњу у Србији. Под засадима је било више од 2.000 хектара, а годишњи принос ишао је и до 150.000 тона више него у неким земљама региона. Скоро свако домаћинство узгајало је вишње, а за свако друго то је био основни извор прихода. Цело село живело је у ритму цветања, бербе и откупа.
Међутим, та слика се последњих година драстично променила. Ниска откупна цена, нестабилно тржиште, али и затварање једине велике хладњаче у том крају „Воћара“ довели су до тога да се многи произвођачи окрену другим културама или једноставно напусте своје воћњаке. Данас се процењује да је активних засада остало мање од 500 хектара.
-Некад се чекало у редовима са гајбама, сада се гајбе враћају празне. Људи нису ни брали ако су видели да нема вајде- каже један од локалних произвођача.
Према званичним подацима Србија и даље важи за једног од највећих извозника вишања у Европи, одмах после Пољске, а на светском нивоу заузима 9 место. Годишње се извози и до 90% укупног рода, углавном у смрзнутом облику. Главна одредишта су земље Европске уније и Русија. После малине и боровнице, вишња је треће воће које се највише извози из Србије. Ипак, сиров извоз доноси минималан профит, док прерађени производи – џемови, ликери, сушене вишње остају реткост на тржишту, иако управо ту лежи потенцијал за већу зараду.
Илустрација: Савремено вићарство не може више да се ослања на Бога и временске прилике
Проблем је, како истичу агроекономисти, у лошој организацији и недостатку инфраструктуре. Мала газдинства су препуштена сама себи, нема удруживања, модернизације, подршке у преради и пласману. С обзиром да ово није прва година када је пролећни мраз „обрао“ вишње време је да воћари размишљају о анутифорст системима и како да заштите воће како би сачували род и приходе. Савремено вићарство не може више да се ослања на Бога и временске прилике.
Да ли вишња будућност у Србији?
Иако је род ове године подбацио многи верују да вишња у Србији ипак има будућност. За то је, међутим, потребно више од добре цене једне сезоне. Неопходно је обновити засаде, модернизовати производњу, вратити хладњаче и изградити прерађивачке капацитете. Подсећамо, прошлогодишња откупна цена вишања била је између 70 и 100 динара, док је ове године три пута већа.
Извор: Агробизнис магазин/ Бета
