Жетва пшенице у Србији полако се захухтава. И док ратари расправљају о цени пшенце овогдишњег рода, не треба заборавити ни на жетвене остатке који остају у њиви након што комбајни оду. На многим њивама широм Србије, поставља се исто питање као сваке године: шта учинити са остацима попут сламе? На жалост, још увек се на бројним њивама пали страњика, што не само да нарушава квалитет земљишта, већ угрожава здравље људи и безбедност у саобраћају.
При паљењу, уништава се хумусни слој земље и вредни микроорганизми који подржавају њену плодност. Да ли треба подсећати да је ниво хумуса чак и у Војводини већ на граници и да уколико не поведемо рачуна можемо остати без највеће житнице у овом делу Европе? Паљењем жетвених остатака трајно се нарушава плодност земљишта, дим који настаје садржи угљен-диоксид, угљен-моноксид и фине честице штетне за дисајне органе, а истовремено се повећава ризик од неконтролисаног пожара. Паљење жетвених остатака није само еколошки неодговорно, већ је и кажњиво законом, са казнама које за физичка лица досежу до 50.000 динара, а за правна лица и до милион динара, уз могућност кривичне одговорности ако дође до већих пожара. Такође, овакво газдинство се ставља у пасиван статус и гиби право на државне субвенције најмање три године.
Уместо паљења, жетвени остаци могу се искористити као драгоцено природно ђубриво кроз процес заоравања. То је много боља и одрживија пракса, која не само да чува околину, већ и побољшава плодност земљишта на дужи рок.
Зашто је заоравање жетвених остатака добро?
Када жетвени остаци остану у њиви и заору се, земљиште добија додатни органски материјал који повећава садржај хумуса и побољшава структуру. Земља постаје растреситија, боље задржава воду и отпорнија је на ерозију. Разлагањем органске материје, у тло се враћају хранљиви елементи попут азота, фосфора и калијума, што значи мању потребу за хемијским ђубривима.
Илустрација: Никако не спаљивати остатке после жетве то је кажњиво, а у случају опасности од пожара следи и кривична пријава
Истовремено, заоравање подстиче развој корисних микроорганизама и гљива који одржавају природну равнотежу у земљишту, а такође смањује појаву корова и ерозију. За разлику од паљења, органски угљеник остаје у тлу, уместо да нестаје у диму, па се тиме смањује и негативан утицај на климу.
Како правилно заорати жетвене остатке?
Ако се одлучите да искористите жетвене остатке као зелену ђубривну масу, важно је да то урадите како треба. Прво их треба уситнити, на пример дробилицом или косилицом, јер се ситни материјал брже и лакше разлаже. Идеално је заорати их одмах после жетве, док је тло још умерено влажно, на дубину од 15 до 25 центиметара. Ако се заорава превише дубоко, остаци могу остати недоступни микроорганизмима и спорије ће се разлагати.
Уколико је већа количина жетвених остатака (нпр. много сламе) корисно је додати 60–80 kg/ha азота. Разлог? Микроорганизми за разградњу сламе троше азот, па би иначе привремено „покрали“ азот биљкама, а овај процес се зове имобилизација азота, чиме се спречава његов дефицит.
Илустрација: Заоравање остатака је најбоље споровести одмах након жетве
Пре заоравању жетвених остатака треба проверити да ли је слама заражена, у том случају боље је изнети или компостирати него директно заорати, јер се тако смањује ризик од ширења болести. Најбоље заорати кад је тло умерено влажно, зато што ако је суво, слама остаје на површини, а ако је превише мокро, стварају се грудве и лоша структура. Препорука је и да се после орања површина поравна дрљањем како би земља боље задржала влагу и омогућава микробима за процес разградње.
Уместо паљења које носи ризике и казне, заоравање жетвених остатака представља природан и економичан начин да се подигне плодност земљишта, смањи потреба за хемијским ђубривима и заштити наша околина. На крају крајева, здрава и плодна њива значи и сигурнију и квалитетнију жетву у наредним годинама а то је циљ сваког пољопривредника.
Извор: Агробизнис магазин
