Док се у јавности све чешће могу чути драматичне оцене о „колапсу сточарства“ и захтеви за потпуном забраном увоза, чак и саговорници који наступају у медијима са изразито критичким ставом према Министарству пољопривреде потврђују да су ствари далеко сложеније и да се не могу решавати једноставним административним одлукама.
Сточарство у Србији је пред потенцијалним колапсом, оценио је данас, у изјави ФоНету, декан Пољопривредног факултета у Београду Владан Богдановић, додајући да захтев пољопривредника да се забрани увоз пољопривредних производа није могуће испунити, али да би одређеним мерама он могао да буде контролисан, тако да не угрози домаћу производњу.
Сличан став изнела је и проф. др Жаклина Стојановић, деканица Економског факултета у Београду, у изјави за ТВ N1 (пренео портал 021, 21. фебруар 2026), наглашавајући да „није могуће тражити ад хок решења“, јер у том случају „испаšta најслабија карика – произвођачи“. Она је додала да „можда је нереално сву пажњу усмерити ка забрани увоза, то просто није могуће“, чиме је потврдила да је захтев за потпуним затварањем тржишта више политичка порука него економски изводљива мера.
Додатно појашњење дао је проф. др Владе Зарић, професор Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, гостујући у емисији „Нови дан“ на ТВ N1. Он је подсетио да је Србија потписала споразуме о слободној трговини и да се тих обавеза мора придржавати: „Ви сте се обавезали да ће трговина бити слободна.“ Терзић је указао да постоје клаузуле за интервенцију у случају поремећаја тржишта, али да су процедуре сложене и захтевају доказе, те да прелевмани нису једноставан механизам који се може применити без ширих последица.
Истовремено, он је нагласио да је суштински проблем у функционисању ланца снабдевања: „Проблем није производња, проблем је функционисање вертикалних ланаца и посредовања система.“ Управо та оцена отвара простор за мере које Министарство већ најављује – уређење односа између произвођача и откупљивача, увођење обавезних писаних уговора и санкционисање нефер трговинских пракси.
Када се саберу све ове изјаве, добија се слика која је далеко од поједностављеног политичког наратива. Ниједан од уважених професора није подржао идеју о потпуној забрани увоза као реалном решењу. Напротив, сви су указали на потребу за системским, дугорочним мерама и институционалним дијалогом.
У том оквиру, Министарство пољопривреде има јасан простор за деловање. Може да примени заштитне механизме у складу са међународним споразумима ако се докаже поремећај тржишта. Може да уреди декларисање и означавање порекла производа како би потрошач направио информисан избор. Може да ојача контролу тржишних пракси и уреди однос између произвођача и откупљивача. И може да подстакне инвестиције у повећање продуктивности и модернизацију фарми.
С друге стране, и произвођачи морају прихватити део одговорности. Зависност од субвенција без технолошког напретка, слаба удруженост и недовољна продуктивност чине систем рањивим на сваки поремећај. Управо на то је указала и струка – да је потребна промена приступа, а не само повећање подстицаја.
Иако су ови ставови изнети у медијима који имају критички однос према актуелној власти, суштинска порука струке није рушење система, већ његово уређивање. Забране нису могуће. Ад хок мере нису довољне. Дијалог, јасна правила и дугорочна реформа – то је пут који и стручњаци препознају као једини одржив.
Изјаве саговорника дате су у медијским наступима за FoNet, ТВ N1 и пренете у медијима НИН и 021 (20–21. фебруар 2026).
