По природи ствари, волимо да будемо лидери, али без лажне скромности ту позицију губимо на многим пољима. Златно доба „црвеног злата“, свидело се то некоме или не, сигурно пролази — уколико се нешто хитно не учини. Новаковићи из Готовца ових дана су и даље у берби, али су драстично смањили површине под органском полком из више разлога.
Малина, као основни извор прихода већине становништва у западној Србији, прошле године потпуно је подвела — и по цени и по квалитету. Произвођачи су имали чист губитак. Малинарима није било наклоњено ни небо: оно што је преживело мраз и пролећну сушу, у берби су уништили киша и град. Због свих тих проблема многи су смањили производњу. Милан Новаковић, малинар из Готовца надомак Краљева, органску полку гајио је на три хектара скоро петнаест година, али сада знатно мање.
„Прошла година је за многе моје колеге била пресудна. Знате и сами да понуђена цена од 300 динара није могла да подмири трошкове производње. Ја гајим органску малину, знатно је теже. Са том ценом није могло да се иде даље, јер треба улагати, плевити, окопавати, обезбедити воду, заштитити биљку, а на крају и платити бераче. Ми смо решили да смањимо површину на око хектар и по. Зашто бисмо ишли у чист губитак? Док се нешто у држави не промени и не установе стабилне откупне цене, биће овако“, каже искусно Милан Новаковић.
Органска производња се разликује у самој технологији, где доминира више ручног рада, мада је и сама полка као сорта нешто отпорнија. Година, сама по себи, увек може бити боља.
„Ми смо један хектар обновили, млад је засад и све у свему није то толико лоше, каква је била година. И ми смо на полци осетили последице касног мраза, али не као колеге које гаје виламет. Било је тешко радити на преко 40 степени, и нама и малини. Воде имамо довољно на овој акумулацији, али на тој температури није пресудна само вода.“
Смањена површина логично је смањила и број радника, па је са те стране велика уштеда. У ствари, цена диктира сваку одлуку.
„Све до бербе смо сами радили, чак и првих дана зрења брали смо углавном ми укућани — Јела и ја највише. Све што смо улагали раније, урадили смо и сада, али на двоструко мањој површини, чисто да паузирамо и видимо шта даље. Истина је да малињаци нису били адекватно заштићени, али многи то нису радили не зато што нису хтели или знали, већ зато што нису имали од чега да купе препарате. Прошлогодишња откупна цена била је испод економске исплативости“, каже Новаковић.
Садашња цена од преко 600 динара по килограму, нажалост, стигла је за многе малињаке касно. Сигурност производње одржава газдинство, па је органска прича на већој површини за сада без амбиције.
„За онај мој хектар и јаче — цена је закаснила, тамо је коров. Ми за органску имамо нешто вишу цену, али малине нема. Смањене су површине, смањен је род. За сада остајемо на смањеној површини јер ако нема континуитета у производњи, нема ни ефекта радити нешто на силу.“
Осим цене, други не мање важан фактор опстанка малинарства лежи у климатским променама, а свака даља прича је већ испричана.
„Да је као што није, требало је укључити црвену лампицу знатно раније, јер је свако од струке и произвођача знао да ће принос без додатних улагања бити мањи. Неки су зато своје малињаке напустили, други недовољно заштитили, али овогодишње сушење биљака подједнако захвата и оне засаде где су примењене све агротехничке мере. Високе температуре једноставно стопирају рад сокова. Дакле, сигурна цена, климатске промене и стабилност производње три су кључне ствари у овој причи. Млади који живе на селу желе да стварају породицу, они који је имају морају да је издржавају. Само сигурним економисањем можемо задржати младе на селу“, закључује Милан.
Плодови су крупни, здрави и укусни. Уколико послужи лепо време без ниских ноћних температура, берба може потрајати и до краја октобра, додуше смањеним интензитетом.
Шта каже струка?
Извоз је за малинаре на првом месту, али са друге стране домаће тржиште је готово празно. Да ли нисмо навикли или нам је малина прескупа? У велемаркетима се овог лета продавала по вишој цени него на њиви. Становник Србије годишње поједе свега 900 грама малине, док Немци и Французи, који је увозе, у просеку поједу око 10 килограма годишње.
„Берба малине у главним малинарским подручјима била је никад краћа. Главни разлог за то је лоше кондиционо и здравствено стање засада, док су суша, високе температуре и претерано осунчавање додатно погоршали ситуацију и довели до убрзаног зрења, али и изузетно малог рода. Наши произвођачи су претходне две године били прилично незадовољни условима и износом који су им плаћали откупљивачи, па су улагања у засаде свели на минимум. Податци о површинама под малином и даље су спорни. Иако статистика показује да имамо 19.000 хектара, реално је мање од 10.000. Због познатих дешавања и пада интересовања за гајење, као и због климатских промена, малина се у Србији тренутно гаји на не више од 8.000 хектара. Ако желимо да задржимо производњу, морамо хитно предузети значајне промене у приступу и односу према некада стратешком производу Србије“, каже др Александар Лепосавић, председник Научног воћарског друштва Србије.
Србија вероватно губи позицију када је реч о малини, јер се поред Пољске и Чилеа на тржишту појављују снажни конкуренти, међу којима предњачи Украјина. Од малине може да се добије чак 3.000 различитих артикала.
Због сушења великих површина, али и чињенице да су многи засади почупани, процењује се да ће Србија ове године произвести око 20.000 тона малине. Пре осам година били смо рекордери са скоро 100.000 тона, а данас заузимамо тек шесто место у свету са свега 18.000 тона. Реч је о култури која држави доноси девизни прилив од око 350 милиона евра годишње. У Србији се, нажалост, углавном бавимо последицама, док нам се узроци множе као амброзија.
Соња Цветковић
