О старим бунарима
Некада је живот на салашу био незамислив без одређених помоћних просторија (мала или литја кухиња), места за складиштење сточне хране (штала или штала), места за држање стоке (корпа, кокошињац, свињац). Пошто на салашима није било ни воде ни струје, живот на њима није био могућ без бунара. Осим што су били извор воде за пиће, кување и одржавање хигијене, имали су и улогу својеврсног фрижидера. Своја сећања на бунар, а где бунар уз који је одрастао, и данас живи, поделио је са нама Иван Стипић Брацо, који је рођен на салашу у Ђурђину, где и данас живи.
Бунар са „јаком жилом“
Иван Стипић Брацо је рођен у Ђурђину на салашу изграђеном 1881. године, на њему је одрастао и живи, сада већ 73 године.
„Тамо су ми рођени отац, дјед и прадјед, од када су Хрвати дошли, ово имање није промијенило име, само су генерације пролазиле, али обичај је и даље у породици. Сада сам овде са супругом Амалијом. Ова фарма је изграђена 1881. године када се родио стриц мог оца. Тада је отац мог оца, након што му се родио први син, направио ову фарму, а старија је била мало даље. А економски део авлије, корпе и све помоћне зграде били су још старији“, каже он и додаје да је он седмо дете у породици и да је, што се посла тиче, знао ред.
„Све се морало поштовати, свако јутро када устанете знате шта треба да се ради, ко је задужен. Пољопривредници су одувек морали да знају свој посао, шта могу да раде, сваки посао је прилагођен њиховим годинама. Моја тајна је била да сам ја био седми, био је још један млађи брат, па су старији отишли код тате на посао, а нас двоје смо остали код маме“.
Као и свака фарма, и њихова је имала бунар и то је било једино место где деца нису смела да иду.
„Морало је да се уради, али нисмо смели да идемо на бунар јер је ипак било тешко и не бисмо случајно упали, иако сваки бунар има своју рупу. Бунар је увек био у авлији, када се бунар копао, видело се између привредних зграда где ће бити најбоље, најближе. Не знам када је ископан, али је био ту када сам се родио. Имо је, како наш народ каже, јака жила, односно Имо има доста добре воде. Кад су комшије кувале гра, није се кувало у води, па су дошли до нашег бунара да виде да ли је у њему кувано“, присећа се Иван Стипић.
Дубина, саставни делови, намена…
О дубини бунара на салашу Ђурђин, Иван Стипић каже да је до воде било око пет до шест метара, а некада је у бунару било пет метара воде.
»Вукли смо воду по јерми, а кад ’61-’62. прокопан је канал Криваја, вода се спустила за два метра, па је тата морао да продужи ланац на јерми. Било је и бунара без јерме, па се вода узимала тако што се на мотку бацила кофа, вода се хватала и извлачила напоље. Међутим, теже је вадити воду, поготово што је због јосага падала велика киша. Наше комшије су имале слабију греду, па је и са друге стране дрвета била узица да би се лакше извлачила вода напоље. Било је и ко је шта имао преко бунара, односно ваљак на који је намотан ланац. А било је и то да је на три стуба била шиндра и кроз ту шиндру је пролазила врпца са сајлом. А тамо где је вода била ближе, на пример у Таванкуту, Миргешу, само је кабо био везан за конопац и он би се бацао у воду, а било је места где се вода могла донети руком, па се само хватала. . Сваки бунар има свој бунар висок око метар, метар и по“, описује Иван делове бунара, настављајући причу о његовој другој употреби:
„Вода из бунара је осим за пиће коришћена и за хлађење лубеница. Када би се ујутру скинули, бацили би се у бунар, иако смо имали подрум, али су се тамо боље расхладили. Затим узмете корпу, уроните је и извадите лепо и хладно. У њој се хладило и пиво и вино, па чак и када се спремило доста меса, а остало га још дан-два, стављало би се у лонац и спуштало у бунар док не би било изнад воде.
Не сећа се случајева да је неко од људи или деце пао у бунар, али се „ипак десило“.
»Једном смо брат и ја дошли кући после школе са коњима из села. Када смо стали на капији, било је много људи око бунара. Шта се десило? Дођоше водене краве и једна од њих повије јуницу која је хтела да скочи до насилника. Она је скочила задњицом, али је пала у воду. Имали смо дугачке летвице, спустили су их и није могла дуго да плива, а било је пуно воде, онда канал још није био прокопан. Комшију су пустили да сиђе, спустили су га на конопац и везао га је око рогова, па су га повукли, па везали око сандука. Извукли су га, а кад су извукли краву, једва је чекала да је откине, али је мајка побегла. Онда недељу дана нисмо могли да пијемо воду из бунара, било је облачно. А после тога, како је поред њега бунар и бунар, кад се сви пију, она је дошла до краја воде за пиће. Дешавало се и да кад смо вукли воду и кад би се кабо приближио, излетела морка из њега.’
Бунар, који је очуван, породица Стипић не користи више од 30 година, али у њему још има воде која наравно није за пиће. Међутим, Иван верује да би, ако би се извукла, дошла још једна, која би била лепа и ледена као и претходна.
У акцији копања бунара
Почетком 70-их Иван Стипић је учествовао у копању комшијског бунара.
»Нас четворица смо то урадили. Био је ту и један мајстор из Мишићева, један старији човек који је заиста био жилав и радио је највећи посао. Јама је са како год се зове макара, на четири је крака и има велики ваљак на коме је вренги који се спушта и гори. Има два хајтова, тако смо је звали, а окрећу је два човека. Када се одредило где ће се копати бунар (није се знало где су жиле најбоље, копали смо га где је најлакше), узео је колац, конопац од два метра и направио круг. Затим је ископано до дубине од једног метра и 80 цм. Онда је изашао да доведе цигле за зид на равну земљу, па је наставио да копа, а даље није зидао јер је већ била жута земља која се не леди, не отпада, а цигле су ту да спрече земљу да се изравна. Ископали су га секиром и лопатом, бацили земљу у вагон, а ми смо га извукли и испразнили. Четвртог дана, када је стигла, искусни мајстор је одлучио да више нема потребе да копамо ако дођемо до воде, иако нисмо видели воду. Затим је направио, како је он то назвао, каду од дасака. То је само буре од јелових дасака, пречника два метра. Унутра је било штапова, четири метка као на бурету које има споља да се не распада, а ово је било унутра. Када га је саставио и исковао, узео је тестеру и причврстио је на четири стране. Тражимо – сад зашто је то урадио, а он каже да нема другог начина да то спусти. Сашо је сишао, ми смо му спустили те комаде и он је опет закуцао. Дакле, унутра су била четири прстена, а шипке су широке тако да када се цигла положи, она је те ширине. Ми смо му спустили цигле, он их је поставио, циглу, да полако сиђе у ту јаму и земљу. Кроз ту каду цигле и даске неће да провирују да уђу у базен бунара. Тако је радио док се све није спустило два метра, односно до тачке где је вода почела да извире. Морало је да се заврши за један дан, јер ће се вода излити и струји неће престати. Сутрадан, када смо то видели, бунар је заиста био пун воде. Сада треба да изађемо тамо где се ово формирало, тако да чак и ако вода иде горе-доле, земља не пада. Кад је то изашло, бунар је био готов“, детаљно нам је описао Иван како су копали бунар, додајући да се данас бунари више не копају већ се буше машинама, а овај који сада користе је дубок 32 метра.
Пошто смо били у Ђурђину, осим што смо фотографисали нашег саговорника код његовог старог бунара, подразумевало се да са јермом иза цркве у Ђурђину идемо и на бунар. Онда смо сазнали да то није прави бунар.
„Тамо је само подигнута хумка и направљен бунар, али је само тако постављен. Када је то учињено, администратор парохије је био влч. Лазар Иван Крмпотић, рекао сам да имамо још једног мајстора и да га ископамо, али то на крају није урађено. Поред цркве је ископан бунар у коме је вода, а поред јерме нема”.
Ипак, наш разговор смо завршили „са сузама у очима“ код храма Св. Јосип Радник, а Иван Стипић Брацо је своје присјећање завршио реченицом „Драго ми је што сам овдје рођен, што сам овдје одрастао и што сам још овдје“. Да могу поново, ништа ми не би недостајало”.
И. Петреканић Сич
Извор: https://www.hrvatskarijec.rs/vijest/7858/O-kadgodasnjim-bunarima/
