Љубо Митровић из црмничког села Сотонићи одлучио је да потпуно промијени начин живота, окрене се здравијој средини и вратио се у родни крај. Прије неких десет година напустио је свој стални посао и са супругом и ђецом се вратио Црмници, желећи првенствено да његова ђеца одрастају у природи и једу здраву храну.
Повукао је ризичан потез, али се није покајао. Прешао је на сточарство, а опредијелио се за козарство, које у овим крајевима и није имало неку посебну традицију.
Митровићи имају двије кћерке, које су се по доласку на село играле са јарићима, а почеле су и да се хране много здравије. Како кажу, привилеговани су што су њихова ђеца одрастала у нетакнутој природи, окружена домаћим животињама, уживајући у игри под отвореним небом.
–Ово је моја ђедовина и ту сам са 35 година одлучио да останем да живим. А 2017. године сам ријешио да штала буде моје друго радно мјесто. Посветио сам се козарству и преради козјег млијека. Чврсто сам вјеровао у то што сам планирао, наравно уз подршку супруге Дијане. Но, није било лако, простор је био запуштен, требало је пуно тога очистити, а посебно неопходно било је направити шталу за козе.
Илустрација: Љубо Митровић је балатио живот у граду и са породицом се преселио на село где узгаја козе
Није било путева, и то се прво морало изградити, а радити пут није једноставно. Рушио сам брда… Утрошио сам и велика новчана средства. Радио сам са братом Пеђом. Он је одлучио да те 2017. године оде у Америку – каже он, истичући да су једно вријеме живјели у кући рођака Славка Митровића.
У међувремену је од Општине Бар добио дозволу за изградњу објекта штале.
– Министар Милутин Симовић је 2018. године у мени препознао младог пољопривредника и подржао ме са 10.000 еура. Имали смо, што је важно истаћи, могућност подстицаја од државе. То је за мене био изузетан моменат. Тада сам продао кућу у Подгорици у којој сам становао, јер сам у то вријеме тамо живио и радио. Са женом сам се одлучио за лични бизнис, и једну годину смо радили у Подгорици. Сав новац од продате куће сам уложио овђе. На рачун тог новца сам био подржан од стране Министарства и Општине Бар, да ми се врати тај дио новца, кроз фактуре које сам улагао док сам градио мљекару и шталу.
Ускоро је добио и 20 коза и 30 јарића, и наставио да ради све до короне.
– Успјели смо да развијемо прелијепо стадо. Жена је селектовала грла према млијечности. Ја сам се бавио њиховим чувањем и исхраном. И врло брзо су почели да нам долазе странци који су тражили, прије свега, органску храну. Имали су нашу гаранцију. Није то била нека велика количина млијека, али јесте квалитет, јер није био шталски узгој, већ су се храниле у природи гђе су имале врхунску пашу.
ости су долазили и уживали у томе како се козе крећу у природи, затим су посматрали жену у вријеме кад их музе… Било је око 50 литара на дневном нивоу млијека. Жена је млијеко прерађивала у мљекари израђеној по HACCP стандардима, и највишим технологијама, а у плану је била и набавка савремене опреме.
Држава је послала 2018. године младе пољопривреднике у Словенију, да се увјере како то тамо изгледа.
– Били смо тамо пет дана, и обишли њихову биљну производњу, виноградаре, сточаре, као и мјеста гђе се едукују, а затим и производњу хране. Тамо гђе смо и ручали понудили су нам све што је било произведено на тој фарми. Министар Симовић је имао слуха за нас младе, знао је да нас мотивише и помогне. За нас је то у том периоду била велико. Окупљао нас је, тражио да се едукујемо, омогућавао нам контакте са савјетодавним службама. Једноставно је вјеровао у нас, а ми смо му били захвални.
Илустрација: Од козјег млека производе врхунски сир
Међутим, корона је промијенила све, и сви планови су за кратко вријеме пали у воду. Козарство је тада доведено у врло упитно стање.
– Те 2021. године нико код нас није дошао, нула гостију. Сир се лагеровао, није могао да се прода, нисмо имали могућност продаје. Држава је понудила одређене моделе да откупе тај дио сира, али та понуђена откупна цијена није могла да покрије ни половину трошкова које сам имао у производњи. Није било исплативо и одлучио сам да се мало више орјентишем на сеоски туризам. Наравно, настојао сам да сво ово вријеме један дио производње и даље остане, тако да ћу на туризам прелазити постепено.
Митровић је подсјетио како се, након доласка на село, сусрео са вишегодишњим проблемом путева којих није било, као ни струје, воде… Ничег оног што је потребно за сеоски туризам.
– Сада нам фали путна инфраструктура која би повезала Црмницу са Баром, Вирпазаром и окружењем, а много би значила за развој туризма. Струја омогућава нормалан живот домаћинстава, али и развој сеоског туризма, а вода је кључна за снабдијевање становништва, наводњавање винограда, пољопривредних површина по којима је црмнички крај познат. Зато користим прилику да позовем надлежне у држави и општини да помогну у побољшању сеоске инфраструктуре. Ја сам увијек спреман да дам своја средства за изградњу пута, гђе год да почне – каже наш саговорник.
Извор: https://primorski.me/info/drustvo/ljubo-mitrovic-za-nas-sir-se-uvijek-trazio-kilogram-vise/
