У Лелићу код Ваљева, селу познатом по манастиру, природи и сточарској традицији, породица Бојанић показује да фарма може да опстане и напредује када се посао преноси са оца на синове, а најмлађи одрастају уз животиње. У њиховом дворишту свакодневно се преплићу обавезе око крава, припрема хране, мужа и дечја граја.
На газдинству је око 70 грла крупне стоке, међу којима је приближно 40 крава. Више од 30 тренутно је у мужи, а дневна производња достиже око 700 литара млека, не рачунајући количину коју попије телад. Женска телад углавном остаје за приплод и обнову стада, док се мушка продаје после два месеца.
Иза овог резултата не стоји један човек. Фарму заједно воде браћа Иван и Милан Бојанић, уз помоћ оца Петра, мајке, супруга и деце. У породици је седморо унучади, а осмо дете је на путу.
Отац започео, синови наставили
Петар Бојанић почео је озбиљније да се бави сточарством почетком деведесетих година, након што је напустио дотадашњи посао. Производњу је постепено повећавао, набављао грла и стварао услове да једног дана посао наставе синови.
Иван и Милан су после школовања одлучили да остану у Лелићу. Нису затекли празно имање, већ развијен посао који су наставили да унапређују, повећавају број грла и обнављају механизацију.
„Са братом сам остао на селу чим смо завршили школе. Отац је почео да се бави сточарством око 1990. године, постепено је ширио производњу, а ми смо наставили тамо где је он стао. Данас смо брат и ја главни у пословима око муже, чишћења, припреме хране и свега што фарма захтева. Отац и мајка помажу колико могу, као и наше супруге, а и деца су стално са нама“, прича Иван Бојанић.
Иван је завршио средњу пољопривредну школу, смер ветеринарски техничар, док је Милан графички техничар. Ипак, Милан истиче да је највише знања стекао управо на фарми, решавајући проблеме који се појављују у свакодневном раду.
„Отац и брат су завршили пољопривредну школу, док сам ја завршио техничку школу за графичара. Међутим, када се овим послом бавите сваког дана, много тога научите из праксе. Некада вас и нужда натера да савладате ствари које раније нисте знали. У сточарству увек има нешто ново да се научи“, каже Милан.
Две породице деле посао
Сточарство не познаје слободан дан. Краве морају да буду нахрањене, помужене и збринуте без обзира на празник, временске услове или друге породичне обавезе. Предност Бојанића је у томе што на истом газдинству раде две породице.
„Посла има много и морате стално да будете присутни. Ипак, брат и ја се договарамо и покривамо један другог. Ако једна породица негде оде, друга остаје на фарми, тако да можемо да организујемо и одмор, одлазак у град или неко путовање. Не може се само радити, мора да се живи, али без добре организације на фарми то не би било могуће“, објашњава Иван.
Милан има четири сина и очекује пето дете, овога пута девојчицу. Иван има троје деце. Петар зато са поносом каже да му је највеће задовољство то што је двориште пуно унучади.
„Имамо седморо унучади, пет дечака и две девојчице, а осмо дете је на путу. Требало би до Нове године да добијемо још једну девојчицу. Моје највеће задовољство је што имам толико унучади. На селу, али и у граду, нема опстанка породице и домаћинства ако нема ко да настави оно што је започето“, каже Петар Бојанић.
Деца одрастају уз животиње и од најранијег узраста долазе у шталу. Не плаше се крава и телади, већ их доживљавају као део свакодневног живота.
„Њима је овде лепо. Имају чист ваздух, простор и стално су са животињама. Малтене чим се роде, долазе код нас у шталу. Не плаше се ни крава ни телади. Одрастају гледајући како се ради и постепено уче да је све што имамо створено радом“, истиче Петар.
Око 700 литара млека дневно
На фарми се дневно произведе око 700 литара млека, уз додатну количину која се користи за исхрану телади. Мужа је директна и истовремено се музе по пет крава, што знатно олакшава посао.
Млеко екстра квалитета преузима млекара сваког другог дана. У тренутку наше посете откупна цена била је испод 50 динара по литру.
„Цена млека је тренутно у благом паду и испод је 50 динара. Наравно да нисмо задовољни када цена пада, али пољопривреда је таква, има успона и падова. Очекујемо да ће поново доћи бољи период. Премија за млеко нам је исплаћена, као и подстицаји за краве и овце“, наводи Милан.
Бојанићи не планирају да значајније повећавају број грла. Сматрају да је садашња величина стада усклађена са расположивом радном снагом и условима које имају. Наредни корак виде у даљем унапређењу генетике и продуктивности крава.
„Не планирамо да ширимо стадо по сваку цену. Ово је мера која одговара нашим условима и броју људи који раде на фарми. Желимо да поправљамо генетику и да од постојећег броја грла добијемо боље резултате. Женску телад остављамо за приплод како бисмо постепено обнављали и унапређивали стадо“, каже Милан.
За исхрану стада обрађују више од 40 хектара
За овакву производњу потребне су велике количине хране. Бојанићи имају између 10 и 12 хектара сопствене земље, а у закупу обрађују више од 30 хектара. Сеју кукуруз, раж и нешто пшенице, док део површина заузимају луцерка и ливаде.
Стајњак са фарме користе на сопственим, али и на закупљеним њивама. Тако хранљиве материје враћају земљишту на којем производе храну за стоку.
У години наше посете припремили су кукурузну силажу са око 12 хектара. Принос није био онакав каквом су се надали, па недостатак надокнађују сенажом, ражи, сеном и другом храном.
„На око 12 хектара припремили смо силажу. Година није била идеална и кукуруз је могао да буде бољи, али недостатак надокнађујемо сенажом, ражи и сеном. Раж се код нас показала одлично. Сејемо је већ десетак година, а последње три године је и балирамо“, објашњава Иван.
Краве се хране концентратом три пута дневно, сено добијају два пута, а у оброк улазе и сенажа и кукурузна силажа. Бојанићи наглашавају да без квалитетне кабасте хране не би могли да постигну садашњу производњу млека.
Бале сламе уместо другог бетонског зида
Занимљиво решење применили су приликом смештаја силаже. Постојећи бетонски сило-тренч постао је недовољан, а изградња новог захтевала би значајно улагање. Петар је решење видео код једног фармера у Војводини.
Са једне стране користили су постојећи бетонски зид, а са друге су као потпору поставили бале сламе. Како троше силажу, бале уклањају и користе за простирку у штали.
„Имали смо бетонске сило-тренчеве, али су нам постали мали. Тражили смо начин да сместимо више силаже на једно место, а да не улазимо одмах у скупу градњу. Видео сам код једног фармера у Војводини да користи бале сламе као потпору. Са једне стране смо оставили зид, а са друге поставили бале. Када трошимо силажу, сламу уклањамо и користимо за простирку. Тако ништа не пропада“, објашњава Петар.
Он сматра да је силажа незаменљива у интензивној производњи млека и да без ње не би могли да одрже садашње резултате. Због мањег рода кукуруза настоје да почетак њеног коришћења одложе што је могуће дуже.
До воде су стигли на 147 метара
Један од највећих изазова за фарму представља снабдевање водом. Бојанићи су 2011. године избушили бунар и до подземне воде дошли на дубини од 147 метара.
Бунар је годинама задовољавао потребе газдинства, али је због периода са мање падавина његова издашност ослабила. Зато су принуђени да планирају нову бушотину.
„Воду смо пронашли на 147 метара дубине. Та бушотина је до пре неколико година задовољавала наше потребе, али је после више сушних периода њена издашност смањена. Конкурисали смо за нову бушотину преко програма Агроразвоја и сада чекамо да се поступак заврши“, каже Милан.
Кроз подршку локалног Агроразвоја набавили су и део нове механизације. То им је омогућило да лакше и на време обаве послове на више од 40 хектара земље са које обезбеђују храну за стадо.
Имају фарму, али до ње немају асфалт
Иако су изградили производњу коју Иван назива малом фабриком млека, до њиховог газдинства и даље води око 850 метара макадамског пута у лошем стању.
То је, кажу, једино што траже како би могли нормално да наставе посао који су сами развили.
„Не тражимо ништа више. Имамо фарму, радимо и производимо. Практично имамо фабрику на свом имању. Потребно нам је само да добијемо око 850 метара асфалта и да будемо у 21. веку. Пут користимо свакодневно, њиме долази млекара и пролази сва механизација“, наглашава Иван.
Бојанићи су данас највећи произвођачи млека у Лелићу. Њихова прича, међутим, није важна само због броја крава и количине млека. Највећа вредност овог газдинства је у томе што је Петар створио посао који су његови синови желели да наставе.
Они су производњу проширили, набавили механизацију и организовали рад тако да две породице могу да живе од фарме. Истовремено, у дворишту одраста нова генерација Бојанића, која већ зна где се припрема храна, како изгледа мужа и шта значи када се у штали роди ново теле.
Док многи произвођачи страхују ко ће наставити њихов посао, Петар Бојанић тај проблем нема. Његова фарма већ има наследнике, а можда и будуће сточаре који данас, још сасвим мали, без страха прилазе кравама и новорођеној телади.
