Србија располаже изузетним природним условима за гајење лековитог и ароматичног биља, али су површине под овим културама и даље релативно мале у односу на потенцијал који постоји. Растућа потражња за природним производима, биљним препаратима и сировинама за фармацеутску и прехрамбену индустрију отвара простор да ова производња постане један од профитабилнијих праваца развоја домаће пољопривреде.
Према подацима др Милана Лукића, научног саветника и директора Института за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић“, лековито и ароматично биље у Србији заузима око један одсто укупних обрадивих површина, иако постоје веома повољни агроеколошки услови за значајно ширење производње.
Институт „Др Јосиф Панчић“, основан 1948. године, данас представља водећу научну установу у овој области. Поред развоја великог броја производа на бази лековитог биља, научни тимови раде на очувању биљних ресурса, селекцији нових сорти, испитивању квалитета и биолошке активности, као и развоју савремених технологија производње.
Истраживања обухватају цео производни процес, од избора семена и производње садница до пољских огледа, процене приноса, анализе квалитета и економске оправданости гајења појединих врста. Управо оваква научна подршка омогућава да се произвођачима препоруче технологије које обезбеђују стабилне приносе и висок квалитет сировине.
У Србији се најчешће гаје камилица, питома нана, матичњак, бели слез и невен, док све већу пажњу привлаче и друге врсте попут гавеза, маслачка, чичка, смиља и линцуре. Свака од ових култура има своје специфичности, како у погледу технологије производње, тако и када је реч о потребним инвестицијама и организацији рада.
Стручњаци указују да је једна од највећих заблуда уверење да лековито биље увек доноси сигурну и брзу зараду. Иако поједине врсте могу бити веома профитабилне, успех зависи од обезбеђеног тржишта, квалитета производње, могућности сушења и прераде, као и од добре заштите усева од болести, штеточина и корова. Осцилације на тржишту такође могу значајно утицати на економску исплативост производње.
Подаци показују да питома нана има предност захваљујући могућности механизоване жетве и доброј профитабилности, док је камилица једна од најтраженијих култура, али захтева значајна почетна улагања у механизацију и сушарске капацитете. Матичњак се издваја као вишегодишња култура са стабилним тржиштем, док је производња белог слеза и невена знатно зависнија од ручног рада.
Међу перспективним врстама издваја се и линцура, чији суви корен постиже високу тржишну цену. Ипак, њена производња захтева дугорочно планирање, јер биљци треба неколико година до пуне експлоатације, а успева само у специфичним климатским условима на већим надморским висинама.
Развој овог сектора подстиче и држава кроз мере подршке које обухватају набавку механизације, регрес за сертификовано семе, повољне кредите и програме руралног развоја. Међутим, стручњаци сматрају да ће се највећи ефекти постићи улагањем у прерађивачке капацитете, савремене сушаре и производњу финалних производа, јер се управо ту остварује највећа додата вредност.
Лековито биље зато не представља само алтернативну производњу, већ прилику за диверзификацију прихода пољопривредних газдинстава, нарочито у брдско-планинским подручјима и на мањим поседима, где може да обезбеди већу економску одрживост у односу на поједине традиционалне ратарске културе.
