Фриленс (самосталан рад за различите уреднике и медије без сталног радног односа) у аграрном новинарству постаје све чешћи избор, али иза привидне слободе крије се низ изазова – од финансијске неизвесности до потребе да се граде мреже контаката широм света. О томе су говорили учесници вебинара Међународне федерације аграрних новинара (IFAJ) „From Pitch to Paycheck: Making Freelancing Work“.
„Све почиње од једноставног питања – колико новца ми је потребно да преживим месец? Када то знате, онда можете да планирате колико текстова треба да напишете и коме да их понудите“, објаснила је Линди Бота, новинарка из Јужноафричке Републике. Она је већ седам година у фриленсу и каже да су почетни трошкови ниски – лаптоп, интернет и телефонска камера могу бити довољни за старт. Али, додаје, прави изазов је пронаћи уреднике који хоће да плате хонорар и да обезбедите сталан ток послова. „Фриленс је стална потрага за новим приликама, јер никада не знате када ће један пројекат стати.“
Слично искуство има и Сара Кирхоф из Бразила, која тренутно живи у Немачкој. Она је каријеру прилагодила новим условима – поред новинарских текстова ради и као ПР консултант и водитељка догађаја. „Најважније је немати страх, бити отворен за нове изазове и градити мрежу контаката. Мени је живот у Европи отворио врата ка редакцијама које ми у Бразилу не би биле доступне“, рекла је она.
Сасвим другачији пут имао је Кристијан Пуерта из Немачке, који је из шумарства и пољопривреде ушао у новинарство, а затим основао сопствени бизнис – фото базу података Landpixel, која данас функционише као извор сталних прихода. „Комбинација текста и фотографије је била моја формула. Једна прича може да се прода више пута, у више редакција, и тек тада она постаје исплатива. Али ништа од овога не би било могуће без упорности и мреже контаката. Мени је мрежа донела најмање половину свих послова“, истакао је он.
Сви учесници слажу се да је фриленс више од занимања – то је начин живота. Потребно је планирати приходе неколико месеци унапред, имати резерву за кризне периоде и бити спреман на константну борбу за нове пројекте. „Уредници цене само две ствари – да сте поуздани и да поштујете рокове. Све остало је мање важно“, закључила је Линди Бота.
Извор:
