У пиротском крају скоро да не постоји кућа без чувеног пиротског ћилима. Уз качкаваљ и пеглану кобасицу, то је бренд овог краја, али и национално благо Србије. Ћилим је тражен и цењен и широм света. Од 2002. има заштићено географско порекло, међутим, све је мање оних који негују традицију израде овог јединственог производа.
„Почела сам, од 13. године. И за скоро седам деценија изаткала стотине ћилима. Уз веште прсте, важно је да имаш добру вољу, добро срце, апетит за работу и да будеш весела кад радиш“, каже за Еуронењс Србија Светлана Манић, ткаља.
Пиротски ћилим, јединствен је, кажу, због својих 96 шара и 122 орнамента, али и дуговечности.
„За пиротски ћилим се каже да траје бар 300 година, једна страна 150, кад се окрене још 150, што није претеривање, јер наш најстарији ћилим има преко 200 година“, каже за Еуронењс Србија Александар Репеџић, етнолог Музеја Понишавља у Пироту.
Славица Ћирић, из занатске задруге за израду пиротског ћилима „Дамско срце“ каже да се израђује искључиво од вуне пиротске овце праменке.
„Има два лица, велики број шара у метру квадратном“, додаје.
Ткаља Јасмина Киров на питање да ли је посао тежак, одговара:
„Јесте јер свака шара мора да се зна напамет да би се постигла брзина“.
За израду ћилима ове величине потребно је бар три месеца ткања, а да би се ткање савладало и више година. Некада је свака кућа у Пироту имала ткаљу. Почетком 20.века било их је више хиљада. Данас традицију вековне израде пиротског ћилима негује тек десетак жена. Ни у школама нема интересовања за овај занат.
„То је постојало неких годину дана, мали је број полазника био, једна генерација и, нажалост, са тиме се престало“, рекао је Репеџић.
Ткања Светлана Манић додаје: „Зато што се мало плаћа, а доста се ради“.
„Потребно је бар годину дана да се неко бави ткањем и то осам сати дневно, за то време жене која учи мора да има надокнаду, да би многла да издвоји време. Има много незапослених девојака, које не могу да нађу посао у струци, и које би се радо одазвале да уче занат“, додаје Ћирић.
И у локалној самоуправи свесни су, кажу, да промоција ћилима и повремена подршка ткаљама нису довољни да се овај занат сачува од заборава.
„Планирамо да са Техничком школом, где је некада постојао смер ткаља, обновимо обуку, можда шест месеци, где ће грађанке моћи да уче овај занат кроз преквалификацију и доквалификацију и на тај начин, оно што је најбитније, имају економску независност“, каже Милица Голубовић, помоћница градоначелника Пирота.
Уз колонију и радионице које се сваке године организују на Старој планини, у плану је и Фестивал ћилима, али и да град добије Музеј ћилимарства. Све то, неће много значити ако нема ко да настави традицију израде овог производа, по којем је пиротски крај познат и далеко ван наших граница.
Извор: https://www.euronews.rs/srbija/drustvo/32188/nacionalni-brend-pirotskog-kraja-cilim-trazen-i-cenjen-sirom-sveta-traje-bar-300-godina/vest
