Божић је, тумачи црква, најрадоснији народни и породични празник, јер је тада у Витлејему рођен Исус Христ, по хришћанском веровању син Божји – Спаситељ света. Његовим рођењем започела је хришћанка ера. Божић се прославља од апостолских времена и прва прослава Божића о којој постоји запис била је у Риму 354. године. Дан Христовог рођења је за хришћане празник рађања новог живота, празник деце и породице, што најбоље објашњава смисао верских обреда и бројних народних обичаја чији је циљ да се сачува и увећа породица и иметак домаћинства. Отуда су о празнику обавезна миробожења када се укућани, по повратку из цркве са јутрења или празничне литургије, а пре ручка љубе по три пута и изговарају „Мир Божји, Христос се роди“. Божић је и празник помирења, па сви који су били у завади треба да се помире на Бадњи дан.
Православље које доминира источним хришћанством држи се изворних учења насталог у доба Исуса христа из времена неподељене хришћанске цркве. По овом учењу прослава Божића траје три дана. Први дан је најзначајнији и најбогатији разним обичајима. Постоје
разлике и сличности прославе Божића код православних народа, чак у разлике у поједним крајевима исте земље, али је литургијски и молитвени део исти за све.
По народној традицији првог дана Божића не одлази се у госте и не примају се гости, осим полажајника који се посебно дочекује. Обично је то млађи, стасити мушкарац, батлија којег прати срећа и он симболизује мудраце са Истока који су се поклонили новорођеном ИсусуХристу. Полажајник честита празник домаћину и дарује домаћинство с паром, затим „џара ватру“ и изговара:“Колико варница толико парица, среће, здравља, љубави и остварених
жеља…“, а укућани одговарају „Амин, Боже дај“. Полажајник је целодневни гост који се испраћа са даровима: кошуљом, чарапама и божићним колачима и овај обичај се задржао још једино код Срба. Од Божића, када се и завађени мире па до Богојављања (19.јануара) обичај је да се људи поздрављају речима:“Христос се роди“ и отпоздрављају „Ваистину се роди“.
Божић обилије бројним народним обичајима који имају за циљ да заштите домаћина и укућане и дарују домаћинству напредак. Један од тих обичаја који се практикује у сеоским домаћинствима у поједним деловима Србије је – даривање воде. Наиме, пре изласка
сунца бунар или извор посипају се житом и ките, потом се захвата вода у коју се ставља босиљак, црвена јабука и пупољак дрена „ради здравља“. Том водом мајке ујутру на Божић умивају децу, а обичај је да укућани поједу и по пупољак дрена и попију мало те
„неначете воде“ како би током целе године били здрави као дрен.
Постоји веровање да је добро на Божић започети неки посао како би укућани и домаћинство били напредни и богати током целе године. Започињање посла је симболично, јер се на Божић као и на све друге хришћанске празнике који су обележени црвеним словом у календару важила изричита забрана рада. Обичај је да се укућани међусобно дарују на Божић, па је отуда дошлодо веровања да је Божић бата пандан Деда Мразу. Међутим, теолози то тумаче другачије. Бата у овом случају није иминица, већ означава презент глагола батати,односно корачати, ступати. Божић бата заправо значи да Божић (син Божји) корача, долази како би деонео радост и благостање. О Божићу народ је спевао многе песме коју су
некада певанер за овај празник, а многе су, на жалост, заборављене. Чај је и чувени српски песник Јова Јовановић Змај спевао песму „Божић, божић бата“ у којој каже:„Данас целим светомхерувими лете, данас ће се родит’ Христос мало дете. Данас нема туге, данас боли ћуте, све су данас мисли наше Небу подигнуте. Данашња је ноћца од сувога злата – Божић, божић бата…“Божићна трпеза је прича за себе и обилије бројним обичајима који су везани за прославу најрадоснијег хришћанског празника. Поред печенице, најважнија је чесница – Божићни колач који се меси у част Исуса Христа и симболише његову повојницу. Сребрни или златни новчић у чесници симбол је злата којим је даривано Божје новорођенче. Чесница се ломи искључиво рукама и верује се да члан породице који пронађе новчић у свом комаду чеснице имати свакојаког берићета. У неким српским срединама пије се искључиво црвено вино (симбол Христове крви коју је пролио на Голготи) док је ракија и друго жестоко пиће строго забрањено „да чељад не би добила грозницу и да мушки укућани не би беснели преко године.“ У другим крајевима је пак обичај да се баш на Божић пије кувана ракија,мада вино има далеко већу употребу, јер „чокот винове лозе и грожђе симболизује живот и спасење.“
МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Извор: Агробизнис магазин
