Председник Србије Александар Вучић отворио је 21. Сајам шљива у Осечини, у тренутку када се у Србији очекује један од највећих родова последњих година. Према званичној процени, овогодишња производња могла би да достигне око 680.000 тона, што је више него двоструко у односу на 2025. годину и приближно 72 одсто изнад петогодишњег просека.
Председник је током посете обишао штандове, разговарао са произвођачима и излагачима и најавио нова улагања у локалну инфраструктуру, која је за воћарске крајеве једнако важна као и подршка самој производњи.
„Додаћемо више од милион и по да бисмо се приближили цифри од шест милиона евра уложених у локалне путеве. Надам се да ће вам тиме макар део онога што смо рекли бити испуњено. Дужни смо и за Горње Црниљево да завршимо онај део који није урађен и то ћемо ускоро кренути да направимо“, рекао је Вучић.
До сада је, према његовим речима, у локалне путеве на подручју Осечине уложено 2,5 милиона евра, док се тренутно ради на три путна правца. Са додатним средствима укупна улагања требало би да достигну шест милиона евра.
За Подгорину, у којој се производња шљиве одвија на великом броју мањих и међусобно удаљених парцела, добар пут није само питање комфора. Он непосредно одређује брзину транспорта, трошкове производње, могућност доласка откупљивача и квалитет плода који стиже до хладњаче, сушаре или прерађивача. Зато најављена улагања имају и јасну привредну димензију.
Рекордан род, међутим, сам по себи не значи и рекордну зараду. Управо овогодишња сезона показује стару слабост српског шљиварства: када је понуда велика, а капацитети за пријем, сушење, замрзавање и финалну прераду нису довољно развијени или су неравномерно распоређени, највећи терет пада на произвођача.
У западној Србији, укључујући околину Осечине, Ваљева, Чачка и Тополе, конзумна шљива прве класе и квалитетан плод за сушење најчешће се откупљују за око 30 динара по килограму, док се шљива за ракију плаћа од 15 до 25 динара. У Топличком округу цена се у јеку бербе кретала између 18 и 20 динара. Истовремено, берачи траже око осам динара по килограму, због чега само берба може да однесе значајан део прихода.
Произвођачи процењују да би, имајући у виду трошкове резидбе, заштите, ђубрења, горива и радне снаге, цена од 35 до 40 динара по килограму била тек на граници исплативости. До 25. августа било је обрано око 58 одсто рода, што значи да је велики део шљиве тек требало да стигне на тржиште и додатно појача притисак на откуп и прерађивачке капацитете.
Србија је 2025. године имала 74.011 хектара под шљивом, али је просечан принос износио свега 4,4 тоне по хектару. Укупно је произведено 325.960 тона, од чега чак 221.215 тона у Шумадији и западној Србији. То значи да овај регион обезбеђује око 68 одсто националне производње.
Низак просечан принос указује на велики број старих, екстензивних и слабије одржаваних засада. Традиционални воћњаци могу да донесу од осам до 12 тона по хектару, полуинтензивни од 12 до 18 тона, док се у савременим интензивним засадима достиже од 20 до 30 тона. Простор за напредак, дакле, не лежи само у ширењу површина, већ пре свега у обнови воћњака, квалитетном садном материјалу, наводњавању, противградној заштити и избору сорти према унапред познатој намени.
Најраспрострањенија сорта у плантажној производњи и даље је стенлеј, посебно погодан за сушење. Значајно место имају чачанска родна, чачанска лепотица, чачанска најбоља, ваљевка, пожегача и црвена ранка. Домаће сорте представљају посебну тржишну шансу, јер могу да буду основа за производе препознатљивог порекла, премијум шљивовицу и прерађевине које се не такмиче само ценом сировине.
Највећа неискоришћена вредност шљиве налази се управо између воћњака и крајњег купца. Само око десет одсто укупне производње одлази у извоз. Од количине која остане у земљи, приближно три четвртине користи се за производњу шљивовице, око 12 одсто за сушење, осам до десет одсто за свежу потрошњу, док се свега три до пет одсто прерађује у пекмез, џем, компот и друге производе.
Та структура показује да Србија има огромну производњу, али још нема довољно разноврсну и снажну финалну прераду. Од четири килограма свеже шљиве добија се приближно килограм суве, која може да се чува и продаје током целе године. За литар шљивовице јачине око 40 одсто потребно је приближно 10 до 12 килограма зрелог плода. Рачуница је јасна: најмање зарађује онај ко је приморан да сав род прода у неколико дана, а највећи простор за зараду имају произвођачи и прерађивачи који могу да сачувају плод, прераде га и понуде тржишту у тренутку када је тражња повољнија.
У 2025. години Србија је извезла 26.591 тону свеже, сушене и смрзнуте шљиве у вредности од скоро 39 милиона евра. Спољнотрговински суфицит достигао је 36,6 милиона евра, што потврђује да је шљива један од производа код којих Србија има јасну конкурентску предност.
Од укупно извезене количине, 17.061 тона односила се на смрзнуту шљиву, 4.859 тона на сушену, а 4.672 тоне на свежу. Европска унија учествовала је са 75 одсто у вредности извоза, а главна тржишта били су Немачка, Хрватска и Пољска. Само у Немачку извезено је 8.193 тоне у вредности од 9,6 милиона евра.
Посебно охрабрују подаци из јула 2026. године. Током тог месеца извезено је 5.413 тона свеже и сушене шљиве у вредности од 5,2 милиона евра. Вредност извоза била је двоструко већа него у јулу претходне године, када је износила 2,5 милиона евра. Истовремено је увоз износио свега 43 тоне, вредне 56.000 евра.
Просечна извозна цена свеже и сушене шљиве у периоду од августа 2025. до јула 2026. износила је 3,39 евра по килограму. Тај податак не може непосредно да се пореди са ценом коју произвођач добија за плод у берби, јер обухвата различите категорије, фазе прераде, паковање и трошкове пласмана. Ипак, он најбоље показује колико вредности настаје након што шљива напусти воћњак.
Држава је у 2026. години предвидела подршку дуж читавог производног ланца. За подизање нових вишегодишњих засада максимални износ подстицаја по кориснику достиже пет милиона динара. Подржавају се набавка садница, постављање наслона, припрема земљишта и анализа његовог састава, а за домаће и одомаћене сорте подстицај се увећава за 100.000 динара по хектару.
За набавку машина и опреме у примарној производњи, укључујући системе „кап по кап“, пумпе, резервоаре, соларне панеле, тресаче, бераче и опрему за заштиту засада, подршка износи од 50 до 65 одсто вредности инвестиције, до максималних 1,5 милиона динара по кориснику.
Још важније за сезоне попут овогодишње јесу мере за прераду и складиштење. За опрему за сушење, замрзавање, пастеризацију, стерилизацију, пријем, пуњење и паковање производа могуће је остварити до пет милиона динара. За изградњу и опремање објеката за чување и складиштење воћа и поврћа максимална подршка износи осам милиона динара.
У Колубарском округу држава регресира до 70 одсто плаћене премије осигурања, а максимални износ за осигурање воћарских култура достиже милион динара. Воћарима су доступни и субвенционисани кредити са фиксном каматом од три одсто, односно један одсто за млађе од 40 година, жене и кориснике у подручјима са отежаним условима рада.
Овогодишњи род показаће да ли ће Србија шљиву и даље посматрати првенствено као сировину која мора брзо да се прода или као основу читаве индустрије. За искорак су потребни организованији произвођачи, уговорена производња, уједначен квалитет, већи капацитети сушара и хладњача, савремено паковање и снажнији извоз финалних производа.
Сајам у Осечини зато није само прослава традиције. Он је место на којем се укрштају рекордан род, ниска откупна цена, велики извозни потенцијал и потреба да држава и привреда убрзају улагања у путеве, складишта и прераду. Најава председника Вучића да ће у локалне путеве бити уложено укупно шест милиона евра представља важан део тог посла.
Србији не недостаје шљива. Не недостају јој ни знање, сорте и тржишта. Оно што јој недостаје јесте више капацитета који ће велики род претворити у производ веће вредности и обезбедити да највећи део зараде остане тамо где све почиње, у воћњаку и домаћинству произвођача.
