У једном тренутку Марко Иличић (28) из Алиловаца крај Пожеге нашао се на животној раскрсници – хоће ли бити столар или пољопривредник. С једне стране завршена школа за столара и освојене награде на такмичењима у рукотворинама, а с друге стране завршена школа за пољопривредника и ОПГ (пољопривредно газдинство) деда Анђелка који је тражио наследника. Марко је пустио срцу да бира и уместо рендисаљки изабрао плугове.
Познати као купусари
На имању живи са родитељима Ксенијом и Жељком, а има и два брата, Марина и Петра. Живот је браћу одвео у другом смеру – један је завршио грађевину, а други је информатичар. Ту су кад треба ускочити, а Марко се, уз помоћ родитеља, у потпуности посветио земљи.
„Ми смо се одувек бавили пољопривредом. Оно велико невреме 2021. године однело нам је све пластенике, имали смо 2.000 квадрата (20 ари). У међувремену смо подигли један, а све остало имамо у отвореној производњи. Узгајамо практично сво поврће, а познати смо по купусу“, говори Иличић.
Илустрација: Овај крај је познат по производњи купуса који и Марко гаји
Алиловци су познати по купусу, као што су, на пример, Огулин на међи Лике и Горског котара, као и Вараждин. Тешко је рећи имају ли Алиловци неке посебне географске предиспозиције за овај тип узгоја, али уврежено је мишљење да овде успева боље него у околним селима.
„Нас у селу зову купусарима, па кажу да већ три километра даље не рађа. Може, наравно, али остала је та традиција да смо ми купусари и ми смо то прихватили. Свака кућа обавезно има њиву са засађеним купусом“, говори Марко.
Од малих ногу Марко је помагао родитељима. Након завршене столарске школе повремено је радио у струци, свега неколико месеци. Могао је и ту направити добру занатску каријеру – био је победник жупанијског такмичења у изради столарских предмета, а успешан је био и на државном такмичењу, где је освојио шесто место. То му је донело усавршавање у Франкфурту. Но, када се вратио из Немачке, продужио је на своја поља.
„Ко хоће – може!“
„Вагао сам. Нисам потпуно дигао руке од столарије, радим помало, преко зиме и током кишних дана у радионици. Са братом сам купио ЦНЦ машину па помало радимо, али пољопривреда је број један. Када смо на пољу, ништа друго не постоји. Нема лепшег осећаја него када након садње, одржавања и све те муке коју човек уложи биљка уроди плодом па се види резултат рада. Када имамо бербу лубеница, окупе се сва деца из комшилука – нема ничег лепшег“, прича Марко.
Родитељи имају своје пољопривредно газдинство, али Марко је преузео дедино, који се у међувремену пензионисао. Обрађује својих 10 хектара земље, а прошао је и на конкурсу за државну земљу, где је у закуп добио још 20 хектара, па ће тако утростручити површине и проширити засаде купуса, кромпира, празилука, броколиија, першуна, паприке, целера и осталог поврћа.
„Готово све површине иду под поврће, нешто ситно имамо кукуруза шећерца, лубеница и диња. Све што произведемо откупи домаћи трговачки центар, а део продамо и на кућном прагу“, каже Марко.
На питање може ли се живети од пољопривреде, Марко је врло јасан: ко хоће – може. Каже да се уз труд и рад може успети, али без потпуне посвећености нема добрих резултата. Сматра да је пољопривреда нарочито добар избор за младе људе.
„Талент? Како коме Бог да. Ја мислим да су воља, рад и труд најважнији, а мораш имати и чиме да радиш“, сматра он.
Илустрација: Гаји и лубенице које продаје и на кућном прагу
Добро је опремљен радним машинама, а техника којом располаже углавном је нова – има четири трактора, а нови је у доласку. На једном од старијих уградио је аутопилота како би себи олакшао рад, ту су и сејачица за поврће, као и друге машине. Ипак, један трактор му је посебно драг. Није у најбољој форми, зарђао и са пробушеном гумом стоји на имању.
„Деда је имао пилану, а овај му је трактор служио и за њу и за пољопривреду. Произведен је 1952. године и прошао је километре од Алиловаца до Минхена. Није у функцији, али не желим да га се одрекнем. Надам се да ћу с временом успети да га рестаурирам“, говори Марко за управљачем старе машине. Само за позирање. Реч је о познатом „Задругару“ ИМР-а, а још увек има и стару регистарску ознаку на којој пише „Славонска Пожега“.
Копали до воде 16 метара
Радни дан му никада није кратак. Најнапорније је у време садње и бербе, а недавно су обавили и нову садњу.
„Садили смо купус и црвени купус, карфиол, колубару и кељ. Крећемо са заливањем расада, утоваром на приколицу и радом на пољу. Тада је укључена цела породица“, каже Марко. Без наводњавања би данас принос био миноран и неизвестан, па су развели више километара црева за наводњавање из бунара, које су ископали уз помоћ старе методе – рашљања.
„Копали смо 16 метара, а вода је већ на четири метра. Дошао је рашљар и рекао где да копамо. И стварно, жила је одлична, никада није пресушила“, додаје он.
За сопствене потребе узгајају свиње и кокошке, а пре неколико година подигли су и воћњак са шездесетак стабала шљиве.
„Не може се у Славонији без сланине и без ракије“, закључује Марко.
Додаје и како данас све више младих размишља о повратку на село, али истиче да то није лак пут.
„Треба пуно одрицања, рада и стрпљења, али се на крају исплати. Кад видиш резултате свога рада и знаш да си нешто створио сопственим рукама, то нема цену“, поручује он.
Управо у томе, каже, види своју будућност и разлог за останак на земљи.
Извор: https://biznis.telegraf.rs/agro-biz/4314000-marko-28-je-bio-najbolji-mladi-stolar-ali-se-prihvatio-pluga-otkriva-da-li-se-moze-ziveti-od-poljoprivrede
