У земљи где се готово ниједна торта не може замислити без ораха, у самом срцу војвођанске равнице, у селу Торњош, недалеко од Сенте, налази се највећа плантажа ове воћке у Србији. Ова плантажа се простире на 50 хектара и има више од 14.000 стабала. Реч је о породичном бизнису, а његови власници верују да су ораси инвестиција у будућност. Водимо вас на плантажу ораха Сиора , највећу плантажу ораха Чандлер у Србији.
Плантажа, која се не може видети на први поглед, засађена је пре шест година на месту са климом која погодује узгоју ораха . Иако су се локалне сорте некада гајиле у околним селима, оне које су овде засађене познате су по својој отпорности и високим приносима.
„Одлучили смо да ће нам главна сорта бити сорта Чандлер – високородна, затим нешто мања Пјер Лара, такође бочна са одређеним процентом опрашивача, Франкет и Ферно“, рекао је агроном Лука Радивојевић.
Један од власника плантаже, Алекса Бркљач, каже да су се одлучили за орахе јер су се консултовали са другим људима; већина људи у Србији бира лешнике.
„Одлучили смо да будемо другачији, па смо изабрали орахе и направили највећи воћњак ораха у Србији, који је данас овде“, рекао је он.
Лако се ломи, каже Радивојевић.
„Оно што је специфично код ове сорте јесте да има светлу језгру. Визуелно, то је веома атрактивно воће“, каже он.
Илустрација: Плантажа се простире на 50 хектара и има више од 14.000 стабала
На питање за шта је то добро – за колаче, за ликер, за козметику? Радивојевић каже да је то традиција за колаче код нас.
„Најбољи колачи се праве са орасима, подсећају нас на прошле дане, носталгију, мамину кухињу, бакину кухињу итд.“, додаје он.
Ово чудно воћно дрво захтева много пажње током целе године, а највише посла на плантажи се дешава током октобра, када се плодови беру.
„Октобар је, берба је у пуном јеку и тада је посао најинтензивнији. Специфично код ораха је то што им не дозвољавамо да потпуно сазру и падну на површину земље јер тада могу да изгубе квалитет, микробе итд. Протресемо их док су још на дрвету , док су у зеленој љусци, односно љусци. Протресемо их тресачем и одмах након тога пролази сакупљач са системом четки и усисивача, који на неки начин чисти орахе и усисава их у посебно складиште, одакле се затим транспортују на линију чишћења, прања, дораде итд.“, каже Радивојевић.
Арнолд Толди, радник на плантажи, тресе орахе, које затим сакупља машина.
„Када причврсте сајлу, ја је затегнем и онда се тресач може укључити. Морате цео дан да стискате квачило и кочите. Није тешко, али није ни лако. Ако ми не верујете, можете да покушате“, каже он.
На овако великој површини, све мора бити механизовано.
„ У будућности планирамо да механизујемо процес трешења , један човек у тресачу, а један у сакупљачу, и то је то. Род је одличан, плод је здрав, квалитетан и крупан, иако смо имали доста изазова на почетку вегетације. Балкан су погодиле веома ниске температуре када је сок већ почео, имали смо измрзавање мушких цветова и реса, и упркос томе, успели смо да се изборимо и дозволимо дрвећу да нам да свој пуни потенцијал“, рекао је Радивојевић.
Лука је агроном и брине о орасима од фазе листања и цветања до сушења и паковања финалног производа. Он каже да ораси захтевају пажњу као и друге воћне врсте, што укључује свакодневне посете и праћење.
„Као и све друге врсте воћа које гајимо деценијама, и ова врста воћа захтева потпуну пажњу. Навикли смо да ораси расту на земљишту, да их садимо и чекамо да роде или да их касније користимо за грађу, али то овде није случај. Овде смо усмерени на високе приносе и потребна је стална нега. Човек једноставно мора бити педантно обавио овај посао, да се увери да је све урађено како треба, стално кошење, сузбијање корова, резидба, заштита, ђубрење, наводњавање…“, каже он.
Улагање у орахе је профитабилна инвестиција, али захтева посвећеност и капитал. За један хектар плантаже потребно је око 280 садница, али су неопходни и систем за наводњавање, ђубрење, механизација и много физичког рада. Неприходна улагања су неопходна у првих шест година, а профитабилност је могућа тек после девете године, кажу власници.
„Орах захтева дубоко земљиште, значи да је слој земљишта дубок, јер има јак коренов систем, продире дубоко у земљиште, такво земљиште задржава потребну влагу, овде у Војводини знамо да је земљиште најбоље на свету у Европи, чернозем. Имамо пар најзначајнијих болести, гљивичних и бактеријских, али све већи проблем овде код нас су инсекти који нападају орахе и то нисмо знали на почетку, за један смо знали из литературе и сада се суочавамо са неколико проблематичних инсеката, посебно када су сушне године, онда је то веома изражено“, каже Радивојевић.
На питање шта би могао бити проблем на плантажи, Радивојевић каже да су, као и код других воћних врста, патогени, болести, штеточине.
„Болести, суша, имамо савремен начин наводњавања, посебно у летњим месецима, потребно је имати влагу да бисмо то урадили“, рекао је он.
Илустрација: Чак 80 осто приноса је прва класа ораха
На питање да ли је тачно да орасима треба пуно воде, он каже да јесте.
„Било каква производња усева не може се замислити без система за наводњавање, прво се копају бунари па онда све остало“, додаје он.
Поред плодног земљишта, воде и одговарајуће климе, орасима су потребни одговарајући опрашивачи да би произвели плодове.
„Орах је воћна врста која је самооплодна, али се мушки и женски цветови не појављују истовремено и оплодња може бити одсутна или смањена, због чега имамо сорте опрашиваче. Мушки цвет се појављује и осипа полен када женски цвет цвета код главних производних сорти, у овом случају сорте Чандлер“, објашњава он.
Лука преноси све што зна на млађе генерације. Зато је Алекса, син једног од власника, сваки дан уз њега, спреман да на време научи посао.
„Овде сам да помогнем Луки, да учим са њим, али када је у питању резидба, увек сам ту да помогнем. Има пуно посла, али је увек лепо доћи овде. Напољу смо у природи на свежем ваздуху, бавимо се физичким активностима тако да време веома брзо прође. Наравно, када је време бербе, овде сам сваки дан од јутра до краја са Луком. Нисмо из воћарске породице, нико се раније није бавио овим послом, али ово видим као дугорочну инвестицију где друге генерације могу да предводе и да имају леп посао од овога“, каже Алекса.
Лука је агроном, али је учествовао у емисији Survivor. Каже – професија је професија.
„Одувек сам био у професији, да, лутао сам. Ово је нешто што волим, то је некако природно“, каже он, додајући шта би се десило да су имали барем шаку ораха у такмичењу.
„Кад бисмо имали барем шаку ораха по особи, мислим да бисмо имали све што нам је потребно за преживљавање и мислим да бисмо били много јачи и у бољој форми, боље размишљали. Ораси садрже све есенцијалне хранљиве материје, нешто што је неопходно за живот “, рекао је.
Лука се боље снашао на плантажи у Торњошу него у Доминиканској Републици, а има и добро уигран тим који зна шта ради. Већину посла обављају машине, док радна снага из суседних села ради на линији за прање и чишћење ораха.
„На почетку линије имамо машину са ДКД траком, тамо имамо систем специјалних бубњева и четки, где се све добро пере, скидамо поклопац и то наставља кроз све финије системе чишћења да би завршило на столу за инспекцију где се врши коначна припрема воћа пре сушења“, каже Радивојевић.
Прање и чишћење се обављају истог дана када и берба, како би се осигурао најбољи квалитет ораха. Сезонски радници углавном говоре мађарски, а постоји и преводилац ради лакше комуникације.
„Када дођу директори, говоре само српски, а радници га не знају, и онда им кажем обома и то је то. На почетку сам имала и мушке послове када сам радила сама, имала сам само једног трактористу током сезоне, а сада само диригујем ко шта треба да ради“, каже Шара Тор, управница плантаже.
Након чишћења, орах се оцеђује и суши. Проводи 72 сата у сушари на температури од око 38 степени Целзијуса. Процес сушења је завршен када орах достигне 4 процента влаге у језгру.
„Најједноставније речено, требало би да буде хрскаво, али да се претвори у пасту када се жваће, да буде пријатно у устима, под језиком, под непцем“, објашњава агроном.
Када се сво воће темељно осуши, ораси се разбијају, али то се не ради чекићем или каменом.
„Имамо специјалну дробилицу, која дроби око 80 кг на сат, што значи да можемо да дробимо око 800 кг ораха у једном дану. Ораси пролазе кроз дробилицу и директно из дробилице улазе у просторију, где се врши селекција ораха за наш финални производ. Ако се на столу за инспекцију пронађу нека нездрава језгра, сва језгра која не задовољавају тај ниво светлости се одвајају, пошто су то посебне сорте, а све што је тамније се одваја и пакује посебно или се једноставно елиминише, где на крају добијамо лепо, здраво, бело језгро. На столу за инспекцију се може наћи љуска, машина не може да уради 100 одсто, посебно зато што желимо да добијемо висок проценат прве класе, у том случају мора да постоји нека љуска, због чега ови људи стоје за столом за инспекцију и сортирају их“, додаје он.
Чак 80 одсто укупне производње спада у прву класу. Чим прође инспекцију, ораси се пакују у вреће и спремни су за продају.
„ Чува се у фрижидеру, то су контролисани услови угљен-диоксида, кисеоника и температуре “, каже Радивојевић.
Бркљач каже да су данас купци ресторани, посластичарнице, а и малопродајни објекти.
„Такође продајемо орахе и можете нас наћи на пијаци на разним местима“, рекао је.
Радивојевић објашњава да раде на маркетингу и имају могућност наручивања преко веб странице и имамо најбоље резултате.
„Познато је да конзумирамо много орашастих плодова, посебно је овде то дубоко укорењено у нашој култури и традицији. Знате да се најбољи колачи увек праве од ораха и када дођу празници, зима, Божић, Нова година, тада је потражња за орасима највећа“, каже он.
Илустрација: Љуска ораха се прерађује у брикете оли пелет за грејање
Иначе, ништа се не баца код ораха.
„Љуска се користи као гориво у домаћинствима, али је углавном купују они који се баве производњом пелета или брикета. Љуске ораха су изузетно калоричне, посебно ако укључимо и струготину језгра, која садржи масноће и одлично је гориво“, додаје он.
Домаће тржиште се још није упознало са квалитетом овог орашастог воћа. Овај орах је одувек био скуп, а у Западној Европи му је цена два до три пута већа него у Србији. Стога ће се ова производња у будућности проширити.
„План је да се проширимо за можда још 50 хектара и да направимо финални производ уљано-протеинске плочице“, каже Бркљач.
Сиорин премијум производ већ се може пробати у једном ресторану у Новом Саду.
„Сви смо колективно смислили тврди орах, мислим да звучи прилично звучно и лако се памти. Одлучили смо да направимо премиум производ од ораха и за сада имамо лепе коментаре. То је пиће које је веома познато у нашем народу, свака кућа је имала орах и познато је да има неке здравствене користи, благо речено“, додаје Бркљач.
У будућности планирају развој бренда и креирање још нових производа, али један ће увек бити на менију овог ресторана.
„Тако је, ораси наравно, не бацамо их“, додаје он.
Рецепт за добру торту и добар ликер је у добрим састојцима, а кључ успеха овог посла су квалитетни млади људи и добра идеја.
„Формула за успех су добри агрономи, вредни људи, добар тим и напоран рад“, наглашава Бркљач.
У будућности ће, кажу, њихови производи освојити домаће тржиште, а својим квалитетом овај млади породични бренд ће несумњиво бити конкурентан и ван граница Србије.
Извор: https://www.euronews.rs/biznis/biznis-vesti/197884/najveca-plantaza-oraha-u-srbiji-nalazi-se-u-tornjosu/vest
