У тренутку када је тржиште свињског меса у Србији под великим притиском – од увоза, прекомерних залиха до последица афричке куге свиња – најављена уредба о јасном декларисању порекла меса постаје један од најзначајнијих корака ка заштити домаће производње. О овој теми разговарали смо са др Сањом Челебићанин, докторком ветеринарске медицине и председницом Уније произвођача свиња Србије, која отворено и без резерве говори о томе шта се заправо дешава у свињарском сектору.
Квалитет меса – на нивоу најразвијенијих
Докторка Челебићанин одмах на почетку разбија најчешће дилеме потрошача. „Квалитет свињског меса у Србији је апсолутно у складу са свим прописима. Не заостајемо нимало за најразвијенијим земљама“, наглашава она. Према њеним речима, у Србији се дуго и озбиљно ради на генетици, исхрани и условима држања, што су три кључна елемента за квалитетан производ. Оцењивање на линији клања је јасно дефинисано: колико има мишића, колико масног ткива и какав је однос те две компоненте – све то одређује категорију меса. Посебно истиче чињеницу која се у јавности често занемарује: „Код нас је законом забрањена употреба генетски модификоване хране за животиње. У Европи то има још само Шведска. То је огромна предност за наше потрошаче.“
Субвенције – велика улагања, али спор ефекат
Докторка указује да је држава у последњих годину дана значајно повећала издвајања за сточарство, али да се резултати још не виде довољно брзо. „Сектору свињарства се даје много, али ова проблематика траје дуго и није настала јуче. Имамо системске слабости које морамо решавати истовремено – од фарми, до тржишта, до локалних самоуправа.“ Као један од проблема истиче ограничења у програмима подршке, попут лимита за број крмача и товљеника, који успоравају развој великих фарми, али истовремено наглашава да мале породичне фарме морају остати заштићене.
Афричка куга свиња – економски и емотивни удар
Година иза нас донела је највеће ударе у Мачви, где је еутаназирано на хиљаде грла. За многе фармере то је био губитак деценијског рада. „То је страшан стрес. Затварање фарме, мере биосигурности, забране кретања – ништа од тога није једноставно. Нити за оне који спроводе, нити за оне који трпе.“ Министарство је исплатило надокнаду штете, што је био предуслов да се фарме уопште врате у производњу, али последице остају и даље осетне.
Кључно питање – зашто имамо вишак товљеника и пад продаје?
Одговор је недвосмислен: увоз. Само у септембру у Србију је ушло више од 1.000 тона свежег и 5.000 тона замрзнутог свињског меса. Тржиште је било преплављено, а домаћи товљеници остали су у оборима. „Сада у Србији имамо свиње од 180 до 190 килограма које нико неће да купи. Продаја је у једном тренутку потпуно стала.“ То је био тренутак када је Министарство пољопривреде покренуло процену потребних квота како би се утврдило колико меса реално недостаје прерађивачима, а колико увоза заправо угрожава домаћег произвођача.
Нова уредба – корак ка фер тржишту за све
Најављена уредба о декларисању меса, према којој ће статус домаћег имати само месо које је рођено, узгојено и заклано у Србији, наишла је на снажну подршку примарних произвођача. „Ова уредба је благородна за нас. Потрошач ће коначно знати шта купује, а домаћи произвођач коначно ће имати фер позицију.“ Јасно раздвајање домаћег меса од увозног у маркетима није уперено против увоза, већ у заштиту производње која се заснива на квалитету, домаћој храни и забрани ГМО. „Наш товљеник није у истој стартној позицији као увезено месо које долази под повлашћеним условима. Потрошач мора имати право да зна шта купује.“
Година иза нас показала је да свињарство не може да опстане без јасних правила, фер тржишта и стабилне подршке. Најављена уредба је први снажан корак у том правцу. Докторка Челебићанин поручује да је време да Србија гради свој сточни фонд и сопствену репродукцију, како бисмо коначно постали земља која није зависна од увоза. „Србија мора да има своје прасе, своју крмачу и свог товљеника. То је питање и безбедности хране и будућности села.“
Извор: TV HAPPY
