Уочи Трифундана, на петак тринаести, док су се многи шалили да тај датум не доноси срећу, у дому Силвије Малетић у Богатић догодило се нешто што ће се дуго памтити. Њена овца расе Romanov sheep ојагњила је – седморо јагњади.
Седам.
„Петак тринаести није добар, а нама је, Богу хвала, био баш добар дан“, каже Силвија уз осмех. „Кад је стигло пето, били смо у чуду. Шесто нас је већ шокирало. А кад је ветеринар извукао и седмо – е, ту је била баш велика еуфорија.“
Ово јесте национални рекорд. Али за Силвију то није први подвиг.
„Пре две године имала сам шесторке. Искрено, то ми је било већи изазов. Ово је више еуфорија што је седам, што знам да то стварно нигде није било.“
Природно, без „трикова“
Друштвене мреже су, како то већ бива, донеле и скепсу.
„Прво су ме ‘црнили’, да сам убацила ко зна чија јагњад. Али не осуђујем те људе. Да се није мени десило, можда бих и ја била скептична. Код нас је све природно. Нема синхронизације еструса, нема вештачке оплодње. Пустимо их, ако је спремна – паре се, ако није – не.“
Ова овца је и раније давала петорке, чак два пута. Шест је било реално очекивање. Седам – нико није могао да тврди.
Борба за живот по руском моделу
Романoвска овца пореклом је из Русије. Силвија објашњава да је ова линија код ње оплемењена чешком генетиком, па су грла крупнија, али суштина расе остаје иста.
„То није товна раса. Није намењена да јагњад буду велике килаже. Она је створена да даје много јагњади и често. Предвиђена је да се бори. Ојагњи се и одмах устаје, тражи храну. Као дивљач.“
Код оваквог легла најважнији су први сати. Свако јагње мора да узме колострум – прво, густо млеко богато антителима. Колострум је природна вакцина. Без њега, новорођено јагње нема имунитет и шансе за преживљавање су мање. Код седморо младих, сваки сат је важан.
„Ја буквално не спавам кад је јагњење. Лежем у пола четири ујутру. Спавам три-четири сата, али није ми тешко. Кад дођем и чујем их како блеје – срце ми је пуно.“
Свака шара има име
Седморо јагњади значи и организацију. Селен је већ дат, маркице постављене.
„Док нису имали маркице, памтила сам их по шарама. Ова највећа, ова са белом њушкицом, ова мала зверица што је сва црна… Муж ми каже – како их памтиш? А ја му покажем сваку тачкицу.“
Један мушкарац остаје на фарми. „Он и не долази код мене, само маму сиса, и највећи је од свих.“
Порука младима
Силвија је некада радила ван пољопривреде. Напустила је посао.
„Видела сам да од тога нема ништа. Лакше је било да се посветим овоме и помогнем мужу. Млади треба да буду упорни. Почетак је тежак. Једном си у минусу, једном на нули, једном у плусу. Али то је сваки посао.“
Не романтизује. Каже да мора бити зараде.
„Нико није луд да ради само из љубави и иде у губитке. Али ја ово не бих мењала ни за какву плату. Никад.“
У штали, међу седморо јагњади, стоји жена која је изабрала село. И не каје се.
У Мачви, где се живи од земље и за земљу, прича о седморкама није само рекорд. То је сведочанство да упорност, знање и љубав понекад заиста рађају – чуда.
