Када се каже да нешто у Србији „готово нико не ради“, обично се помисли да нема тржишта, услова или људи спремних да уложе. Али у селу Мали Београд, надомак Бачке Тополе, једна породица годинама доказује супротно – да упорношћу, знањем и љубављу према животињама, чак и најзахтевнија производња може да успе.
Радомир Марчета један је од ретких, ако не и једини произвођач у Србији који током целе године узгаја ћурке – и то не у партијама, сезонски, већ у континуитету, у свим месецима, укључујући и оне најхладније, када је трошак грејања огроман, а ћурића за даљи одгој готово да и нема на тржишту.
проф. др Татјана Бранков и Радомир Марчета
„У Србији више нема ни матичних јата, ни инкубатора који се баве лежањем ћурића. Све морамо увозити, а опет, ни ту није сигурно да ћемо набавити квалитетну животињу. Уложимо све, а онда стрепимо хоће ли све бити како треба до краја. И тако у круг“, прича Радомир, човек чија су објашњења једноставна, али дубоко промишљена.
У његовим објектима – који су попуњени до последњег места – тренутно се налази око 900 грла, од чега чак 80 одсто чине женке, јер тржиште тражи управо њихово месо. Разлика између ћурке и ћурана, када је у питању квалитет меса, практично не постоји – осим ако се некад прихвате предрасуде да је месо мужјака жилавије.То да мужјак има више филеа ретко ко примети уз осмех објашњава наш домаћин и додаје: „Свако месо је добро, ако знате да га спремите“, кратко одговара Марчета.
Од перја – шешири и брошеви
У овој причи ништа се не баца. Перје које остаје након клања ћурака завршава у рукама креативних жена које од њега праве ручно рађене брошеве, украсе и чак шешире. Један такав брош златне боје, у облику руже, добила је и проф. др Татјана Бранков, посебна саветница министра пољопривреде, приликом недавне посете фарми.
„Овде се спаја примарна пољопривредна производња, прерада и креативна индустрија. Газдинство као што је ово треба да буде инспирација за развој пољопривреде у Србији – не само због хране, већ због паметног и одрживог приступа производњи“, рекла је проф. др Бранков.
Она је подсетила и да је некада компанија „АИК“ из Јагодине била највећи произвођач ћурећег меса у СФР Југославији, које се извозило чак у САД, посебно уочи Дана захвалности, као и за потребе америчке војске. Зашто не бисмо поново имали ту позицију, питамо се сви.
Шта је тајна успеха?
Осим пажљивог одабира јединки, добра подлога је кључна. Иако скупља, она спречава влагу, смањује непријатан мирис и ризик од болести. Ћурке се хране домаћом мешавином житарица, без адитива, а све се ради у три смене. Ускоро, фарма Марчета планира и улазак у маркет-шеме, кроз паковање у стандардизовану амбалажу.
„Људи хоће свеже, домаће, али и лепо упаковано. Ако желимо да се такмичимо са увозом, морамо испунити и те услове. Цене нам више нису веће од увоза – чак смо у неким случајевима јефтинији, а квалитетнији“, објашњава он.
Држава подржава, али локал мора да прати
Подстицаји постоје и од државе имамо, како каже, пуну подршку. Али проблем је што се прописи и услови често не поклапају – оно што тражи ИПАРД, не тражи општина, а што тражи држава, не одговара локалним условима.
„Не кукам. Само тражим разумевање. Да ако смо већ решили да нешто радимо поштено, не морамо на сваком кораку да налећемо на бирократију“, каже Марчета.
Његова фарма можда није велика по броју запослених, али је велика по поруци. У времену када све више говоримо о безбњдности хране и прехрамбеној сигурности, домаћој производњи и очувању сточарства, прича о ћуркама из Малог Београда није само лепа слика. То је поука – да се и у Србији може кад се хоће.
ФАРМА МАРЧЕТА КРАТКО:
- 900 ћурака у узгоју,
- Производња током целе године,
- Тестиси ћурана као нови производ,
- Перје за модне додатке,
- Домаће житарице у исхрани.
Можда звучи необично, али један од производа који је недавно скренуо пажњу купаца – тестиси ћурана – све више добијају на популарности. До скоро, каже Марчета, бацали су их. Данас се распитују људи – и жене и мушкарци – шта се с тим може кувати.
„Још не знамо тачно шта ће од тога испасти, али супруга ми је технолог и воли да ‘чачка’ по интернету. У свету је то већ тренд, па ћемо видети како стоје ствари код нас“, каже кроз осмех.
Пише: Горан Ђаковић
Назив пројекта: „АгроИнфо – Боље информисање за успешнију пољопривреду“ Напомена: Овај садржај делимично финансиран је средствима Министарства информисања и телекомуникација.
