Историјски гледано, орање и плуг донели су револуцију у пољопривреди и омогућили ширење обрадивих површина и снажан развој пољопривреде. Међутим, са развојем технологије дошло се до нових сазнања – да тешке машине и инвазивна примена вештачких ђубрива све више уништавају земљиште као основни извор пољопривреде и производње хране. Из тог разлога, осамдесетих година прошлог века покренута је прича о конзервацији земљишта, регенеративној пољопривреди, а касније и пермакултури. У Србији тек од скоро, а један такав оглед урадила је и наша саговорница у селу Вранеши.
Пермакултура у пољопривреди, или „перма модел“, инспирисана је природним екосистемима, са циљем стварања одрживих, продуктивних и самoodрживих пољопривредних газдинстава. Шума хиљадама година ствара хумус тако што компостира органску материју. Цела прича своди се на коришћење свих могућих биљних остатака на начин слојевитог слагања, чиме се ствара одличан хумус. Данијела Продановић из Вранеша код Врњачке Бање је први пут прошле године пробала са кромпиром, а ове године, како каже, њена креативна башта ће бити шаренијих плодова.
„Један од главних принципа пермакултуре је и покривање земље током читаве године, чак и у периодима када на њој нису засејани усеви. Ја сам користила остатке ратарских култура после жетве, попут стабљика кукуруза или пшенице. Остављање ‘добро уситњених остатака жетве’ на њивама или мешање тих делова биљака са површинским слојем земље доприноси очувању тла, али и бољим приносима у наредном периоду. Први пут сам прошле године пробала са кромпиром – били су одлични резултати – и ове године сам решила да пробам и друго поврће у башти. За сада сам задовољна… Е сад, што смо имали овако тропске температуре, то је опет друга прича. Комбиновала сам свашта – колико сте маштовити, толико је и башта креативнија“**, почиње своју причу Данијела.
Данијела тежи органској производњи, а будући да успешно ради и прераду слатко-сланог програма, резултате ћемо тек забележити.
„Оваква обрада, односно одржавање биљног покрова на тлу, је јефтиније, исплативије и еколошки прихватљивије. Уз то, важно је поштовање плодореда – односно ротирање усева с најмање три културе у плодореду. На тај начин спречавамо болести и штеточине. Ја сам имала одличан принос тиквица, ротквица је била изузетна. Кромпир – видите и сами – није крупан, али је укус невероватан“, наставља саговорница.
Како истиче, на овај начин трошкови производње су знатно смањени, што намеће логично питање приноса.
„Тај додатни слој спречава брзо испаравање воде из земљишта, током кишне сезоне спречава брзо отицање воде у дубље слојеве, а и снижава температуру и смањује ерозију. Приметила сам да се биљке мање заливају – рецимо, раније сам то чинила сваки дан, а ове године сваки други или трећи, у зависности од поврћа, јер свака биљка не тражи исту количину воде. Даље, ове године нисам имала проблема са штеточинама, болестима… Користим хумусне остатке као подлогу и прскам преко листа – углавном коприву. Сад ћемо видети до краја сезоне шта ће дати мање, а шта више, али је све укусније, има тај мирис и слаткоћу. Такав производ и на тржишту више вреди, тако да род можемо надоместити ценом“.
Дизајнирањем наше баште у складу са перма принципима имитирамо системе који већ функционишу у природи. Како и сама у ходу учи, ево искуства које жели да подели са нама.
„Мислим да сам велику грешку направила код садње лука – прилично су ситне главице и углавном ван земље – тако да сам за наредну сезону сама себи дала лекцију. Све друго је лагано. Да се разумемо, није то само посади семе, покриј сеном, сламом, остацима хране… Има ту посла, али је, кажем, јефтиније и здравије“, закључује Данијела.
У биљној производњи земљиште представља основни ресурс. Ипак, пред пољопривредницима, а посебно у интензивној ратарској производњи, поставља се питање – како до већих приноса уз мање штете?
„Интензивнији системи ратарске производње једне културе, уз већу употребу ђубрива и пестицида, имали су негативан утицај на особине земљишта, и на тај начин повећана је емисија гасова стаклене баште. Због тога се током 1980-их година прошлог века јавила већа потреба за применом одрживе пољопривреде. Касније је дошло и до значајног пада сточарства, а самим тим и примене органских ђубрива, и последично драстичног смањења органске материје у земљишту. Поред значајног еколошког утицаја, овај концепт омогућава позитивне економске ефекте – за целокупно друштво, кроз елиминисање трошка који носи са собом деградација земљишта, али и за индивидуалне пољопривредне произвођаче, кроз елиминисање значајног броја захтевних машинских операција и уштеда у дизел гориву и радним часовима машина и запослених, које проистичу из тога. Већ годинама постоје различита мишљења о редукованој обради земљишта, али је сигурно да редукована обрада и директна сетва могу смањити трошкове производње за скоро половину, пре свега у потрошњи горива. За класичну обраду потребно је четрдесетак литара по хектару, а за директну сетву скоро четири пута мање. Наравно, овај принцип је углавном прихватљив у органској причи, мада имамо примера да се ради и на већим површинама“, каже стручњак за земљиште проф. Горан Дугалић.
Да ли ће „хлеба без мотике“ буквално променити следљивост у пољопривредном циклусу – остаје да се види. У условима присутних климатских промена, обрада земљишта на овај начин јесте јефтинија и еколошки прихватљивија. Уз то, важно је поштовање плодореда, чиме се додатно спречава исцрпљивање тла и смањује појава болести, штеточина и корова.
Соња Цветковић
