У селу Доње Крајинце, у општини Лесковац, породица Тошић паприку гаји у заштићеном простору на једном хектару. Све је под пластеницима, а систем је прилагођен да производња траје готово целе године. „Бербу почињемо већ у децембру, а ако су године топлије и без јаких мразева, држимо паприку све до краја године,“ каже Славиша Тошић.
Пластеници су опремљени системом за грејање који омогућава да температура током зиме не падне испод неопходног минимума за развој биљака. Користи се комбинација котлова на чврсто гориво и добро пројектованог система за вентилацију, како би ваздух био свеж, али довољно топао. „Ваздух мора да буде свеж, али топао, да би биљка имала услове као у пролеће,“ објашњава Славиша.
Наводњавање је решено кап по кап системом, са прецизним дозирањем воде и растворљивих органских ђубрива. „Воду пуштамо по фазама развоја биљке – младе саднице добијају мање, а кад паприка почне да замета плодове, повећавамо количину. Важно је да се не прелије, јер то прави проблеме са кореном,“ каже он. Комбинација грејања и контролисаног наводњавања омогућава стабилне услове и високе приносе чак и у неповољним годинама.
Осим технологије, важан је и начин гајења. „Радим биолошки, органски – без пестицида, инсектицида и хербицида. Користим предаторе и биолошка средства на биљној бази, попут нимбецида,“ наводи Славиша. Ове године увео је и предаторе против смрдибубе и каже да је ефекат видљив. У производњи користи хибриде „Crispy Red“, а сади и „Celimony“ и „Multiflo“. „Надам се приносу од четири до пет килограма по биљци,“ додаје он.
Пласман је сигуран: роба иде у Београд, Зајечар и локално у Лесковац. Цена у пролеће креће око 200 динара и касније пада ка 100 динара, али је, каже, „задовољан“ упркос слабијој куповној моћи. „Није све у парама. Ако радиш насилу због пара – пропао си,“ наглашава Славишa.
Да оваква производња има и шири значај, истиче државна секретарка Министарства пољопривреде Данијела Мирјанић, која је обишла газдинство. „Неописиво ми је задовољство што из Лесковца шаљемо слику да на југу Србије раде вредни и поштени људи, и да новац није једини мотив. Када се у нешто уђе из љубави и са вером, резултати су као што је ова паприка,“ рекла је она.
Мирјанићева додаје да је за потрошаче пресудно да производ буде квалитетан и безбедан: „Ово домаћинство показује да технологија постоји и да производ до крајњег купца може да буде и квалитетан и здрав. Млади имају будућност на селу, а ова породица је доказ – синови су остали и настављају традицију.“
Млађа генерација код Тошића носи важан део посла. Ненад Тошић каже да активно ради од петнаесте године. „Данас смо спаковали тону паприке за Београд,“ објашњава. „Пакује се у картонске ‘банатске’ кутије од 12 килограма. Све се класира – прва, друга, трећа – ништа лоше не стављамо. Треба нам три до четири сата да све лепо одвојимо и припремимо.“ Рад у пластеницима уме да буде тежак, поготово лети. „Температура зна да пређе 60 степени. Смета, али мора – важно је да има за основне потребе,“ каже Ненад.
Посао је у потпуности породични и организован тако да у сезони сваки пар руку вреди. „Кад имам мање радника, понесем и мердевине да стигнем све,“ уз осмех додаје Славиша. „Радимо сви – ја, отац, мајка, супруга, два сина и снаје. Ту је и љубав, без које ништа не вреди,“ поручује домаћин.
Породица Тошић својим радом и примером показује да уз знање, упорност и одговарајућу технологију, уз љубав као главни састојак, пољопривреда на југу Србије има будућност. Њихова паприка није само производ, већ симбол вере да се у селу може живети и успевати.
Горан Ђаковић
