Србија је изузетно богата земља са разноврсним биљним светом. Према истраживањима стручњака Института за шумарство у Београду, на српским планинама расте више од 1.740 различитих биљних врста. Посебну пажњу привлачи самоникло планинско и шумско воће којих има више од 100 врста. Самоникле воћне врсте на нашим планинама представљају важан генетски потенцијал за оплемењивање гајених воћака. У времену климатских промена које погубно утичу на гајене сорте воћа, самоникле врсте су важан ресурс зато што већ хиљадама година опстају на одређеним пределима, па су много отпорније на климатске промене и болести.
Осим тога самоникле воћне врсте дају плодове органског порекла, одличног квалитета и високе хранљиве вредности који се користе у људској исхрани. Како расту у дивљини богати су витаминима, провитаминима, разним минералним солима, шећером, пектином, етарским уљима која имају велику важност за правилан рад свих органа људског организма. Поједина истраживања су показала да шумско и планинско воће има много више витамина Ц у односу на гајене врсте. Од јуна до касне јесени наше планине су права ризница сласних и здравих плодова. Агробизнис магазин вам представља 5 најраспорстрањенијих дивљих воћака које расту на нашим планинама и шумама.
Дивљa јабукa (лат. Malus sylvestris) у народу позната као киселица је аутохтона врста воћа која углавном расту у брдско – планинским крајевима, по ободима листопадних шума (храст, граб, буква) и на осунчаним ливадама. Расте као усамљено стабло и може да доживи старост до 100 година. Висине је од четири до 10 метара, стабло је танко, криво са неправилном крошњом.
Илустрација: Дивља јабука сазрева средином јесени/ ФОТО: Pixabay
Плодови су доста ситнији од питоме јабуке, сазревају у касну јесен, округлог су облика помало спљоштени, бледозелени до сламастожути, са црвеним шарама. Најчешће су киселог и опорог укуса. Дивље јабуке садрже антиоксидансе, калцијум, магнезијум, гвожђе, пектин који чисти организам од тешких метала. Од плода дивље јабуке производи се сирће које је добар диуретик, снижава притисак, јача имунитет… У златиборском крају је обавезан састојак водњике старог лековитог напитка овог краја који се прави од шумског воћа и користи за лечење и превенцију болести.
Планинска јаребика (лат. Sorbus aucuparia) позната и под именом мукиња је листопадно дрво висине до 20 метара које расте на планинама у листопадним шумама. Има ретку, округласту крошњу, витко танко стабло, а може да живи и 100 година. Кора јаребике код младица је сребрносива, глатка, сјајна, а касније потамни и испуца уздужно. Плодови су округласти, слични оскоруши само ситнији. Меснати су, наранџасто-црвене боје и имају звездасти облик на доњем крају плода супротно од петељке. Сирови плодови су опори, горки и уколико се једу у великој количини могу бити отровни. Сазрева у септембру и октобру, а најбоље је брати их после првих јесених мразева. Користе се и лако лек за дијареју, болести плућа, инфекције, грозице, прехладе, код реуме и гихта. Препорука је да се скувају или прераде у сок, јер тада губе своју природну горчину.
Дивља крушка (лат. Pyrus pyraster) у Србији је распрострањена у готово свим храстовим шумама. Ово воће одолева мразу и суши због свог дубоког корена. Дрво дивље крушке може да порасте до 22 метра, има грубу кору, висеће и бодљикаве гране. Плодови су жуте до зелене боје, заобљеног облика који се сужава према дршци. Сазрева од августа до октобра, а једу се кад омекшају. Поред обиља шећера садрже органске киселине, танинске материје, калај, калцијум, магнезијум, фосфор, витамин Ц… У народној медици у лековите сврхе се користи лист, кора или осушен и ситно исецкан плод за припрему чаја. Овај напитак регулише ниво шећера у крви, помаже код проблема са уринарним трактом, простатом, добар је за избацивање песка из бубрега и мокраћних канала, као и за ублажаваее тегоба са слузоколожом црева.
Оскоруша (lat. Sorbus domestica) je најдуговечније листопадно дрво и једна од најотпорнијих врста на аерозагађење, а може да доживи и 500 година. Тешко се размножава, па је у изумирању, а у Србији се може наћи на простору Старе планинине и Хомољских планина. Њен плод не напада ниједан паразит, врло је жилаво и отпорно дрво. Плод можебити јабучаст или крушколик, зеленкасто – златне боје са осунчане стране је црвенкаст.
Илустрација: Српске планине богате су бројним самониклим воћкама
Сазрева у августу, али се плодови остављају да угњиле. Пре него што у потпуноти сазреју имају опор укус између горког и киселог због велике количине танина. Кад угњиле постају сладуњаве. Не садрже ниједан штетни агенс, па благотворно делује на редукциони процес у ћелијама, на жуч, јетру, ћелије мозга, целокупан нервни систем. У неким крајевима Србије оскорушу сматрају снажним афродизијаком, док се у народној медицини користи против затвора, анемије, за јачање организма и рада срца.
Дивља или шумска малина (лат. Rubis idaeus) је вишегодишња жбунаста самоникла биљка која расте на планинским обронцима. Има је на Златибору изнад 800 метара надморске висине, на Старој планини, Дивчибарама, Маљену у близини шума букве и јеле. Плод је издужен или округао тамно црвене боје и сазрева у јулу. Плод дивље малине има интензиван укус и мирис, ситнија је од питоме узгајане врсте и лако се квари. Садржи шећер, пектин, минерале гвожђа, витамине А, Е, Ц, лимунску, јабучну и мрављу киселину, танин… У лековите сврхе се користи лист шумске малине коју називају женском биљком јер лечи многе тегобе женских репродуктивних органа. Верује се да чај од листова дивље малине јача материцу, али и спречава јако крварење током порођаја, убрзава опоравак материце након доласка бебе на свет и подстиче стварање млека. Чај се користи и за јачање десни, дезинфекцију крајника, спречавање дечјих пролива и код очних обољења.
Извор: Агробизнис магазин