Савремена интензивна производња јагоде заснива се на једногодишњем производном циклусу, који почиње садњом фриго или контејнерских садница током јула и августа, а завршава се бербом наредног пролећа. У таквом систему могуће је остварити високе приносе, који често прелазе 1 кг плодова по живићу.
Да би се ти приноси постигли, поред правилног избора земљишта, сорте и система гајења, неопходна је и адекватна примена агротехничких мера, међу којима посебно место заузима прихрана биљака – од момента садње па све до краја вегетације.
Јагода је осетљива на високе концентрације соли у земљишту, па тек посађеним биљкама не пријају високе дозе хранива. Због тога се током августа прво примењују биостимулатори (аминокиселине, хуминске киселине, алге) који подстичу развој кореновог система, док се минерална хранива уводе 7–10 дана након расађивања, уз постепено повећање доза.
У септембру долази до интензивног развоја бокора, што захтева прилагођене мере неге – пре свега уклањање столона и цветова, као и појачану исхрану, како би биљке достигле оптималну кондицију за презимљавање и обезбедиле пун род наредног пролећа. Акценат тада треба ставити на исхрану азотом, фосфором и калцијумом, а затим калијумом и микроелементима. На лаким, песковитим земљиштима посебно треба обратити пажњу на исхрану магнезијумом, чији се недостатак може јавити, нарочито када се примењују веће количине калијумових и калцијумових ђубрива.
Илустрација: Приликом фертигације посебну пажњу треба обратити на дозе ђубрива
Макроелементи се у савременој производњи углавном уносе путем фертигације, док се микроелементи најчешће апликују фолијарно. Потребе за минералним хранивима могу се задовољити применом водотопивих НПК формулација које нуде реномирани произвођачи. Ипак, препоручене формулације и дозе не одговарају увек различитим типовима земљишта, сортама и технологијама гајења. Из тог, али и економских разлога, често је исплативије користити чиста хранива. Као извори азота користе се калцијум-нитрат, калијум-нитрат и магнезијум-нитрат, који истовремено задовољавају део потреба за калцијумом, калијумом или магнезијумом. Фосфор се најчешће уноси путем МАП-а (моноамонијум фосфат) и МКП-а (монокалијум фосфат), који се одликују добром растворљивошћу, а уз фосфор обезбеђују и додатни азот (МАП) или калијум (МКП).
Примена хуминских киселина треба да буде саставни део програма прихране јагоде, јер доприноси очувању хранива у зони кореновог система и повећава њихову доступност.
Приликом фертигације посебну пажњу треба обратити на дозе ђубрива. Јагода најбоље реагује на чешће апликације мањих доза, нарочито након садње. Високе дозе, посебно Ca-нитрата или K-нитрата, могу оштетити млади корен због високог EC. Такође, важно је имати у виду да дистрибуција хранива око капљача није уједначена: нитрати се брзо испирају, док се фосфати задржавају у непосредној близини зоне капања. Због тога је корисно поделити укупно време наводњавања (нпр. 1–2 сата) у два или три интервала од по 30–40 минута. На лакшим земљиштима додатна пажња потребна је због бржег испирања хранива из зоне кореновог система, који се код јагоде највећим делом налази на дубини 15–30 цм.
Током октобра прихрану треба наставити, јер у том периоду почиње диференцирање цветних пупољака, односно формирање генеративних органа који ће обезбедити род наредне године. Дозе хранива се постепено смањују, а интервали између прихрана повећавају. Ако се јави топла јесен, прихрана се може продужити до прве недеље новембра. У последњем наводњавању препоручује се примена ђубрива на бази бора у комбинацији са хуминским киселинама, јер то повољно утиче на развој корена током зиме и почетком наредне вегетације.
На крају треба посебно истаћи да прихрана засада јагоде без адекватне анализе земљишта представља „лов у мутном“ и може довести како до недовољне, тако и до прекомерне употребе ђубрива, што ће неминовно резултирати слабијим производним резултатима.
Извор: ПССС