Гласовита је породица Танурџић у Војводини и пре свега у Новом Саду, али нису све гране ове фамилије биле велепоседници од чијег богатства је зазирао и ћесарски двор у Бечу.
Једна од таквих је била и породица која је, дошавши са патријархом Чарнојевићем, свила гнездо нешто северније, прво у Сент Андреји, а потом кренула на југ и дошла до малог села Риђице, у околини тада тек војног шанца а потом и слободне краљевске вароши сомборске.
Радиле су и мучиле се риђичке генерације Танурџића, живећи у скромној кући на уласку у село, све до краја 20. века кад је и последњи од мушких представника овог презимена, Стеван, заклопио очи, а његови и жене му Ђурђинке потомци отишли у град.
Како то већ бива, кућа и виногради су променили власника, сва је прилика била да ће остати само успомена на ову фамилију, да Стевин унук, Радослав Трипковић није одлучио да поврати све оно што је деди припадало. Након две деценије рада у бранши, одлучио је да купи један хектар шкрте, песковите риђичке, само за винограде благодатне, земље што је деди припадала.
– Годину дана касније смо засадили лозу, а 2016. отворили винарију „Врт“ у Сомбору, но нешто је недостајало – прича Радослав, док пуцкета ватра у сељачкој пећи дедине куће. – На нашу срећу, ову стару бачку кућу мог деде по матери успели смо да купимо годину дана по отварању винарије, колико су нам прилике дозволиле да је обновимо, али и да покупујемо сву земљу која је деда Стеви припадала и поново је виноградима улепшамо. Заредали смо по селу, проналазили и ствари и намештај из дедине куће које су бивши власници распродали или разделили, па и данас доручак и ручак у винограду при берби или резидби разгласимо деда Стевиним звоном. Вратили смо се на своје – сентименталан је Радослав.
Илустрација: Унук повратио дедино имање на коме сад производи врхунско бело вини
Данас тек понекад до варошке куће оде. Да му није наследника, матуранта Огњена, ни супруга Габријела не би Сомбор често видела јер су ћерке Дуња и Анђела већ своји људи који помажу у дегустационим салама у граду и Риђици, као и модерној винарији која је тик иза деда Стевине куће никла.
Да од оволиког труда и рада у предачком селу има резултата говоре и бројне награде које освајају Радославовљева вина од Лондона, преко Беча до Београда, где је његов „Пино гриђо“ проглашен за најбоље бело вино на Балкану.
– Са још неколико млађих људи који су се одлучили за модернији приступ, кренули смо у обнову засада, а унапређена технологија даје резултате. Тренутно је у селу пет регистрованих винарија, мада је произвођача далеко више, па имамо и удружење виноградара и винара које се изборило за званични повратак на мапу суботичког виногорја којем геоморфолошки припадамо. Баш као што и ја и моја породица припадамо у Риђицу – сигуран је Радослав, уз небески благослов деда Стеве који сигурно са задовољством „одозго“ гледа како напредује имање које му је унук повратио.
Извор: https://www.dnevnik.rs/biznis/poljoprivreda/foto-nisu-svi-tanurdzici-bili-veleposednici-povratak-korenima-dedinim-vinogradima-ovo-je-prica-porodice-radoslava-tripkovica-2025-12-22
