На пољопривредном имању Ивана Бркљача у Мокрину у недељи за нама тим са Пољопривредног факултета у Новом Саду у сарадњи са фирмом Агролифт из Кикинде спровео је оглед који је подразумевао наношење заштитног препарата на фолију пластеника, и то уз помоћ дрона.
У питању је технологија која омогућава не само да се у пластенику спусти температура за до чак пет степени Целзијуса, него ова емулзија смањује пролазак штетног зрачења док истовремено не ускраћује биљкама сунчеву светлост која им је неопходна за фотосинтезу.
– С обзиром на високе температуре, већ смо планирали да раширимо мрежу, односно да урадимо традиционално засенчење – каже за „Дневник” Иван Бркљач.
– Међутим, када нам је предложено наношење заштитног препарата уз помоћ дрона, одлучили смо да пробамо. Једноставно, начин на који ми приступамо пољопривреди усмерен је ка томе да покушамо да имплементирамо све нама доступне најновије технологије које показују неке резултате, дакле да све што можемо аутоматизујемо, модернизујемо, али тако да пре свега сачувамо максималан квалитет земље и производа за крањег корисника, били то ми сами или неки купац.
Наш саговорник је дипломирани економиста који је након 10 година проведених у иностранству, где се бавио сасвим другим пословима, вратио у Банат и сада је, поред осталог, и индивидуални пољопривредни произвођач…
– Идеја се родила пре неколико година када сам добио дете и почео мало више да размишљам о томе чиме га хранимо – појашњава Бркљач.
– Најпре сам из хобија почео да гајим поврће у башти, а онда се полако заљубио у цео процес производње хране. Будући да сам се бавио и угоститељством, схватио сам да би то могао бити добар модел: да љубав према здравој храни заокружим, да од семенке дођем до финалног производа. Будући да ми је на располагању било породично имање у Мокрину, одлучио сам да бригу о њему преузем на себе и да направим једну малу али ипак комерцијалну фарму.
Илустрација: Иван има пластеник од 800 квадрата у којем углавном уггаја чери парадајз
Пластеник у оквиру имања простире се на око 800 квадратних метара и у њему се пре свега узгаја чери парадај. Изван Мокрина пак Бркљач има још око 15 хектара земље, где планира да развије потпуно регенеративну фарму, под чијим окриљем би се развијала не не само биљна него и сточарска производња.
– Крајем овог лета требало је да добијемо девет грла ангуса и да на тај начин покушамо да мимикрирамо оно што су природни процеси и да на регенеративан начин бринемо о земљи, бринемо културама и бринемо о животињама. Сада смо засејали комбинацију детелине и љуља за производњу сточне хране, затим имамо још око три хектара под сунцокретом и два хектара под кукурузом. Пре неколико година засадили смо тамо и једну шумицу и направили ветрозаштитни појас. Будући да се то све налази у меандру присушене реке Аранке, прокопан је канал, који је сад остао као својеврсна природна мембрана од нас и околних њива. Идеје је да ту у наредним годинама засадимо још неколико дрвореда, како бисмо природном парцелацијом добили једну таблу где можемо да будемо доста сигурни да евентуални комшијски хемијски третман до ње неће доћи.
Иван Бркљач појашњава да је идеја да се за неколико година на том простору, на отвореном гаје свиње, краве, кокошке, све са усевима који подупиру ту животнињску производњу.
– Јесте у питању комплексан, сложен систем који би требало развити на једној, условно говорећи, малој површини, и то тако да једно подупире друго. Идеја је, наравно, обезбедити висок квалитет, а да у исто време имање буде одрживо. Идеја је да једног дана комплетна производња буде у потпуности органска. У овој фази на већини парцела примењујемо модел регенеративне пољопривреде, јер тако земљиште дуже задржава преко потребну влагу, и при томе не планирамо да усеве третирамо ма чим што није прихваћено у органској производњи. С друге стране, за стандардне културе, као што је сунцокрет, ипак смо задржали конвенционални приступ, јер још немамо довољно ни искуства ни знања, па можда ни храбрости да и ту почнемо да примењујемо принципе органске производње. Али крајњи циљ јесте да све што буде у том једном екосистему буде у потпуности органско.
Илустрација: Лети је пластеницима паклено вруће, па сваки начин да се расхлади добро дође
Бркљач наводи да је у темељу њиховог плана креирање производног пољопривредног модела који јасно показује који су његови бенефити, наравно, уколико се покаже успешним и самоодрживим.
– У основи тај модел мора да буде и профитабилан. Е сад, у који мери профитабилан, то тек треба да видимо. Али сам уверен у то да можемо да заокружимо једну причу која, да тако кажемо, пије воду. И да онда тражимо спољне инвеститоре којима бисмо на овом малом, својеврсном пилот примеру, показали и доказали да наша замисао функционише и да онда пробамо све да скалирамо. И то овде, у овом подручју, у Северном Банату, пољопривредном крају који се суочава са великим изазовима, поготово климатским. Баш зато желимо да пробамо, па ако ми успемо, да пружимо тиме пример и другима.
Крема за сунчање за пластенике
У јуну, јулу и августу, када температуре постају превисоке, пољопривредници су углавном посезали за заштитним мрежама којима су штитили пластенике правећи хладовину. Понекад се посезало и за сенчењем самог пластеника премазивањем фолије, с тим да се то раније радило ручно и углавном кречом. Оно што је сада ново, то су посебне формулације препарата, које се такође наносе на фолију и нису штетне по животну средину. Новина је и чињеница да се њихово наношење ради углавном уз помоћ пољопривредног дрона.
„Код заштитних мрежа имамо ситуацију да она засени пластеник 30, 40, 50 процената, у зависности од њене густине, и при томе се сенчи сав спектар електромагнетних таласа које долазе од сунца”, објашњава др Зоран Стаменковић, доцент на Пољопривредном факултету у Новом Саду. „Проблем настаје ако наступе облачни дани, па биљке због мреже не добијају довољно светлости за развој, због чега прети умањење приноса, и једино решење онда је да се мреже склоне. А то склањање и стављање мрежа приличан је посао. Савремена решења су ови препарати, који пропуштају електромагнетне зраке неопходне биљкама за фотосинтезу, док задржавају топлоту. То практично значи да када и дођу неки облачни дани, биљка и даље добија оно што јој је потребно. Ови препарати могу да се наносе и ручно, али је коришћењем дрона не само брже, него се препарат наноси много равномерније. Будући да је у питању релативно мала површина, подешавају се ниски параметри рада дрона, тако да он у овом случају лети споро и са свега два метра радног захвата – за разлику од ратарства, где је радни захват око седам метара и дрон тада прелази осам-девет метара у секунди”.
Аутор: Мирослав Стајић
Извор: https://www.dnevnik.rs/biznis/poljoprivreda/banatska-farma-testira-tehnologiju-koja-moze-spasti-useve-od-klimatskih-ekstrema-pogledajte-sta-radi-njegov-dron-2026-06-21
