Производња вина од грожђа представља једну од најстаријих и најзахтевнијих делатности у пољопривреди. Процес захтева пажљиво управљање свим фазама – од узгоја винове лозе, преко бербе и прераде, до пласирања готовог производа на тржиште. Иако винарство у Србији има значајан потенцијал, суочава се са низом изазова који успоравају његов развој и међународну препознатљивост.
Пољопривредни, климатски и тржишни фактори издвајају се као кључне препреке. Виноградарство је директно зависно од временских услова, који постају све непредвидивији услед климатских промена. Суше, мразеви и обилне падавине могу значајно смањити принос и нарушити квалитет грожђа. Винова лоза захтева сталну заштиту од болести и штеточина, што изискује додатна улагања и стручну подршку.
Домаћи произвођачи се на тржишту суочавају са снажном конкуренцијом, посебно увозних вина која доминирају малопродајом. Недостатак системске промоције и брендирања домаћих етикета додатно отежава позиционирање српског вина, док се ознаке географског порекла ретко користе – иако би могле допринети већем поверењу потрошача.
Према подацима бонитетне куће CompanyWall, укупна добит у делатности производње вина од грожђа у 2024. години била је 93,85 милиона динара (93.845.000). Укупно је пословало 563 произвођача, од чега је у плусу било 234.
Интересантно је да се према укупној добити у 2024. години на првом месту нашло предузеће Борјана из Пирота које је – иако регистровано да послује у делатности производње вина од грожђа – заправо пољопривредно газдинство које обавља многобројне делатности, а једно је и производња млека и млечних производа.
Илустрација: Винова лоза захтева сталну заштиту од болести и штеточина, што изискује додатна улагања и стручну подршку
Предузећа са највећим укупним приходима су винарија Ковачевић (1,11 милијарди динара) и винарија Чока Плус (1,5 милијарди динара). Уједно су то једине компаније које запошљавају више од 100 људи.
Винарија Алексић остварила је добит од 73,1 милион динара, винарија Ковачевић 56,5 милиона динара (56.476.000), а Чока Плус је на десетом месту са добити од 22 милиона динара.
Раде Живановић из Подрума Радовановић истиче да је извоз српских вина спор, али дугорочно исплатив, нарочито у земљама са бројном дијаспором. Према његовим речима, Србија мора да сади хиљаде хектара винове лозе сваке године у наредних 15 до 20 година како би имала шансу да се глобално позиционира. До тада све остаје на појединачним винаријама које саме граде свој бренд у иностранству, што је, како каже, изузетно тешко.
Као највећи изазов наводи борбу са климатским променама и потребу да се виногради пажљиво припреме за оно што долази – уз помоћ експерата. Подрум Радовановић годишње произведе око 300.000 боца вина, а на нашој листи најуспешнијих нашао се осмом месту, са укупним оствареним приходима од 328,38 милиона динара и добити од 35,85 милиона.
Према речима Бојана Јанковића, председника Удружења произвођача вина са географским пореклом Београд и власника винарије Mons Aureus, сортна структура у Србији је таква да доминирају француске интернационалне сорте (Chardonnay, Cabernet Sauvignon, Merlot), док су аутохтоне сорте присутне углавном у старим засадима (Прокупац и Смедеревка).
„У последње време приметан је тренд повећања засада под аутохтоним сортама, али је спорији него што се очекивало, што нас наводи на закључак да мере које смо предузели у том циљу нису довољне. Удружење броји око 35 активних чланова, капацитета до милион боца, уз могућност проширења – наравно, уколико би то проширење било праћено одговарајућом потражњом“, каже Јанковић.
Удружење произвођача вина са географским пореклом Београд обухвата пет виногорја: Авалско-космајско, Грочанско, Смедеревско, Дубонско и Лазаревачко. Званично је препознато од стране Министарства пољопривреде Републике Србије као једини носилац интегритета ознаке географског порекла и квалитета вина у београдском виноградарском рејону.
Илустрација: Винарство у Србији има значајан потенцијал, суочава се са низом изазова који успоравају његов развој и међународну препознатљивост
Јанковић наводи да Удружење пружа подршку члановима кроз заједничке наступе на манифестацијама, покрива део трошкова оцењивања вина, добијање ознаке географског порекла и израду заједничких брошура.
„Подршка би свакако била већа уколико би ресорно министарство део својих ингеренција по питању географског порекла и наступа на међународним и локалним манифестацијама пренело на удружења“, сматра Јанковић, а као највећи изазов истиче недовољну потражњу, односно локалну културу „непијења“ вина, где су потрошачи вођени пре свега квантитетом и ценом, а не квалитетом.
„Као Удружење, радимо на унапређењу те винске културе, али је процес спор, иако је напредак приметан – посебно када се упореди период од пре пет година и данас“, додаје.
По питању регулативе, Јанковић сматра да је проблем у томе што се вино посматра као храна, те подлеже веома ригидној легислативи, иако је у питању специфичан производ код којег није неопходно контролисати све кораке производње, на којима се ипак инсистира.
„Многи изазови би се решили једноставним пребацивањем ингеренција са Министарства на локална удружења, уз препознавање да је промоција квалитета и развоја одређеног географског рејона првенствено у интересу самих произвођача – по узору на италијанске и француске моделе“, објашњава Јанковић.
Време када грожђе сазрева традиционално је резервисано за многобројне винске манифестације широм Србије – од Дана сићевачке бербе у Нишу, преко Пударских дана у Иригу, Грожђебала у Вршцу, Жупске бербе у Александровцу, Карловачке бербе грожђа до Смедеревске јесени и Опленачке бербе. Иако бележе велику посећеност, вина често остају у позадини, јер су догађаји конципирани више као вашари и забавне манифестације за широк аудиторијум.
Нешто другачију визију винског искуства ове године понудио је догађај Vino Vox, који је из Смедерева покренуо мисију едукације о вину и винском наслеђу.
Илустрација: Савремени купац све више тражи не само вино већ и причу која га прати
Савремени потрошачи не траже само квалитетан производ – желе причу, искуство и везу са местом порекла. Винарство се све више трансформише из занатске производње у културолошки феномен који спаја традицију, иновацију и лични доживљај. Један од примера таквог приступа је управо Вино Воџ, који је спојио локално винско наслеђе са индустријским амбијентом. У фокусу није била само дегустација вина, већ и визуелна уметност, музика и сторyтеллинг који осветљава историју Смедеревског виногорја – од римског доба до данашњих дана.
Драган Недељковић из иницијативе Vino Vox објашњава да је идеја била да се изађе из класичног концепта винског сајма и креира догађај који се ослања на винско наслеђе одређеног подручја.
„Људи се едукују и повезују са винском причом свога краја – кроз амбијент, уметност и музику. Вино се не конзумира само, оно се доживљава“, каже Недељковић. Додаје да Смедеревско виногорје има богату историју, али да још увек не постоји јединствен приступ изградњи винског идентитета, што је пракса у развијеним винским земљама, попут Италије и Француске.
Винарство у Србији налази се на раскрсници између богате традиције и савремених изазова. Иако климатске промене, недовољна промоција и фрагментисана тржишна стратегија успоравају развој, све већи број локалних иницијатива, удружења и манифестација показује да постоји воља да се домаће вино позиционира не само као квалитетан производ, већ и као културни симбол. Да би српско вино заузело место које заслужује на међународној сцени, неопходно је системско повезивање произвођача, институција и потрошача – уз јасно дефинисану стратегију која препознаје вино као део идентитета, а не само као робу.
Извор: https://biznis.rs/vesti/srbija/srpsko-vinarstvo-izmedju-potencijala-i-prepreka/
