После жетве кукуруза и пшенице сваке године ратари добијају упозорења од Министарства за пољопривреду и Министарства за заштиту животне средине да жетвене остатке не треба спаљивати, али, нажалост, пракса се понавља и ових дана након жетве кукуруза. Пољопривредни инспектори су од 21. октобра спровели акцијску контролу спаљивања жетвених остатака након жетве кукуруза у циљу спречавања штетног опожарења пољопривредног земљишта и животне средине на око 70 локација у 12 јединица локалне самоуправе, односно укупно 19 катастарских општина. Како наводе из инспекције, пољопривредне службе су на терену и утврђују разлоге због којих долази до паљења и налажеју казнене мере. „Мора се знати да је реч о веома штетној појави јер се тиме уништава органска материја и смањује плодност земљишта“, каже проф. др Мирослав Малешевић са Пољопривредног факултета у Новом Саду.
Кукурузовина и стрњика горе на око 400.000 хектар
Она објашњава да паљење жетвених остатака пшенице и кукуруза није само лоша навика, већ и последица недовољно снажне механизације којом би се велика количина остатака измелела и измешала са земљиштем. „Паљење жетвених остатака кукуруза је учесталије јер мањи произвођачи немају довољно снажну механизацију којом би велику количину остатака измешали са земљиштем,“ истиче проф. др Малешевић. Према њеним речима, око 30 одсто жетвених остатака после кукуруза не може се добро искористити и распоредити по површини њиве, што доводи до одлуке да се ти остаци запале. „Често иза кукуруза сеје се пшеница, па се ради брже припреме земљишта и смањења количине остатака приступа паљењу. Али то је велика грешка, јер се на тај начин уништава органска материја и биолошка активност у земљишту,“ наглашава она.
Према подацима, након жетве кукуруза на око 650.000 хектара, количина биљних остатака је огромна — процењује се да се на око 400.000 хектара они запале. „Процењује се да се спаљивањем жетвених остатака губи од 20 до 30 килограма азота по хектару код пшенице, а код кукуруза тај губитак може бити и до 40 килограма по хектару,“ упозорава проф. др Малешевић. Осим губитка хранљивих материја, спаљивање доводи и до загађења ваздуха, јер се ослобађају угљен-диоксид, угљен-моноксид и други штетни гасови, као и честице чађи које негативно утичу на здравље људи и животиња.
Овaс садржи највише азота
Проф. др Малешевић истиче да се садржај азота у жетвеним остацима креће од 0,4 до 0,8 процената. Слама је, на пример, сиромашна азотом, док овсена стрњика садржи и до 1,2 процента азота. Кукурузовина садржи од 0,5 до 0,8 процената азота у стаблу, листовима, кошуљици и корену биљке. Приликом спаљивања азот испарава, што доводи до губитка хранљивих материја у земљишту. „Највише азота имају остаци овса, па тек онда кукуруза и пшенице. Због тога би било најбоље да се они заоравају у земљиште, а не спаљују,“ додаје Малешевић.
Извор: ДНЕВНИК