У срцу Влашке, надомак Космаја, где се мириси природе преплићу са сећањима, налази се газдинство које негује вештину – сушење воћа и лековитог биља. Породица Јанковић, предвођена супругом Војом и вредном Славицом, већ више од деценије спаја дарове природе са потребама савременог човека.
У пратњи Ане Андонов из Градске општине Младеновац, посетили смо ово аутентично домаћинство које одише искреношћу, знањем и упорношћу. „Све што радимо, радимо с љубављу и из природе“, каже Славица, чије руке већ годинама сакупљају камилицу, липу, хајдучку траву, кантарион, матићњак, смокву, дивљу купину и здравaц. Биље се суши природно – на топлом и мрачном месту, без хемије, како би задржало сЉуба лековита својства.
Славица већину биља сама узгаја – липа расте иза куће, матичњак и здравац на окућници, док хајдучку траву и лист купине бере по Космају. „Народ све више тражи чајеве – без шећера и конзерванса. Само сушена природа“, каже док пакује производе за тржиште.
Љуба је задужен за воће. У сушари на дрва, капацитета 200 килограма, свакодневно се суше шљиве, јабуке, дуње, крушке, кајсије, вишње, трешње и боровнице. „На дрва се суши најбоље – тај укус се памти из детињства“, каже он.
Сушара ради непрекидно. Шљиве се суше 24 сата, док биље суше на свежем ваздуху и то захтева више времена – и до 15 дана. Али, како кажу, сваки минут вреди када купци препознају квалитет.
Јанковићи своје производе продају на Видиковачкој пијаци у Београду и преко друштвених мрежа. „Имамо Инстаграм и Фејсбук профиле – Јанковић Славица. Људи нас зову, шаљемо поштом. Чак нас налазе и на Јутјубу, иако нисмо сами постављали снимке“, каже Славица.
Сарадња са локалном самоуправом, посебно општином Младеновац, допринела је препознатљивости њиховог рада. Ана Андонов истиче да је циљ општине да већина села имају манифестације на којима ће произвођачи попут Јанковића представљати своје производе.
„Они су пример како се у тешким условима, када су откупне цене ниске, опредељују за прераду и стварају додату вредност. Њихова прича је инспирација и доказ да се из малог места може допрети до великог броја купаца“, каже Андонов.
У септембру ће учествовати на манифестацији „Из Младеновца за Србију“, где ће поново представити своје производе. До тада, сушара не мирује, а мириси чајева и сушеног воћа путују из Влашке у домове широм Србије.
Чипс од цвекле – нови укус старог знања
Међу традиционалним укусима, Јанковићи су направили искорак – сушену цвеклу. „Радили смо је за купце из Македоније – сушена, па посољена крупном морском сољу, добија сасвим нови укус. Није за сваког, али има своје обожаваоце“, каже Љуба. Цвекла се суши у једном слоју, без преклапања, што захтева велику пажњу. Од пуне сушаре добије се свега пет килограма готовог производа.
„Сваки комад ручно слажем и солим, сушим полако, па тек онда пакујем. То је најтежи – али и најлепши део посла“, додаје он. Иако захтева пуно труда, интересовање расте. Потрошачи све више цене храну без адитива и уља – само цвекла и морска со. Јанковићи размишљају да овај чипс постане засебна линија производа.
Свет лековитог биља Славице Јанковић
Док Љуба брине о воћу и сушари, Славица је душа газдинства. Зна када да убере липу, где расте најмириснији кантарион и како да препозна прави тренутак за сушење биља. „Берем хајдучку траву по косама, кантарион где га има, а здравац и липу гајим код куће. Сушим природно – у мрачној, проветреној просторији, без сунца, да би задржало боју и мирис,“ каже Славица.
Спрема мешавине за чајеве, пакује их у кесе са етикетама и брине да свака шака биља стигне у најбољем стању. „Кад суви лист зашушти под прстима – тад је спреман“, објашњава с осмехом. Од воћа прави сушене мешавине – ручно сецкане јабуке, дуње, крушке, кајсије, брескве. На газдинству се припремају и мелеми и домаћи ликери, све у малим серијама и без адитива. „Све је природно, без шећера и конзерванса. Само дехидрирано. Оно најбоље из воћа – остало је унутра“, поносно каже.
Славица је више од чувара традиције – она је њен глас. Тих, постојан, али снажан. У њеном свету, свака биљка има своје време, свако воће своје место, а свака шоља чаја – своју причу.
Младеновац – општина која живи пољопривреду
Младеновац, подно Космаја, једно је од најживљих пољопривредних подручја у околини Београда. Плодна земља, брежуљци и вредне руке стварају не само производе већ и приче које чувају дух села. „Имамо млекаре, винарије, газдинства која суше воће, праве мед, ракију, прерађују биље. Наш задатак је да препознамо те вредности и помогнемо им да стигну до тржишта“, каже Ана Андонов. Општина редовно расписује конкурсе за удружења, улаже у атарске путеве, чисти водотокове, организује наступе на сајмовима – од Новог Сада до београдског Етно сајма. Бројна села имају своје манифестације – „Шумадијски дани сувог меса“, „Јагњијада“, „Фијакеријада“, „Из Младеновца за Србију“. Ту пољопривредници могу директно да представе своје производе.
„Село није само производња – то је и простор за културу, дружење, очување традиције. Зато укључујемо произвођаче у све што радимо“, додаје она. На територији општине послују и познате фирме попут млекаре „Границе“, дестилерије „Деспот“, винарије „Пантић“, као и бројна породична газдинства попут Јанковића из Влашке.
Све више младих се окреће преради и директној продаји – не због нужде, већ уверења. Младеновац тако постаје пример како локална заједница, кроз подршку и дијалог, од пољопривреде ствара озбиљну економску шансу.
