Када у Дружетићу код Коцељеве почне берба шљиве, у домаћинству Станојевића више се не гледа на сат. Док једни раде у воћњаку, други превозе гајбице, пуне сушару или припремају робу за пијацу. Производња траје од јутра до касно увече, а у јеку сезоне сушара ради непрекидно.
Мирослава Станојевића у овом крају знају као Доцу. Надимак је добио још у школским данима, када је студирао ветерину у Београду, а задржао га је и након што се вратио пољопривреди. Данас са породицом обрађује око 30 хектара сопствене земље и седам хектара шуме. Главни производ им је шљива, али гаје и јагоду на површини од 60 ари до једног хектара, као и вишњу шумадинку и облачинску вишњу.
Ипак, Станојевиће купци најбоље познају по свежој и сувој шљиви.
Сушара ради непрекидно
Сезона је ове године почела 12. јула, а Мирослав очекује да ће посла бити најмање до 20. септембра. Велики род донео је много више сировине, али и додатни притисак на породицу, сушару и пласман.
„Сада истовремено тресемо, скупљамо, сушимо и продајемо шљиву на пијаци. Посла има сваког дана и практично 24 сата. Сушење траје од 18 до 24 сата, у зависности од количине плодова и температуре. У нашу сушару за 24 сата стане једна тона свеже шљиве, а од тога добијемо од 270 до 300 килограма суве шљиве са коштицом“, објашњава Мирослав.
За сушење користе добро зрелу шљиву сорте стенлеј. Мирослав сматра да је управо она један од најбољих избора за овај начин прераде, јер је постојана, добро подноси манипулацију и може да се користи за више намена.
Плодови који улазе у сушару морају да буду у одговарајућој фази зрелости. Недовољно зрела шљива неће дати жељени квалитет, док презрео и оштећен плод отежава сушење и каснију прераду.
„Стенлејка мора да буде идеално зрела. По мени, нема боље шљиве за сушење и даљу прераду. Може да се продаје као сува или свежа конзумна шљива, да се чува у хладњачи и користи за џемове и пекмезе. Њена највећа предност је постојаност, али је фаза зрелости веома важна. Без доброг плода нема ни добре суве шљиве“, истиче Доца.
Шљиву беру и тресу на традиционалнији начин, без механичких тресача. Породица настоји да плод што мање повреди, нарочито када је намењен чувању и продаји у свежем стању.
„Присталица сам тога да радимо по старински, грану по грану, докле год будемо могли. Не желимо да оштетимо плод. Можда ће доћи време да купимо тресач или другу машину, јер је радника све мање, али нам је сада најважније да сачувамо квалитет шљиве“, каже Мирослав.
Велики род не значи и добру цену
Велики род не значи и добру ценуОвогодишњи род је, према његовој процени, вишеструко већи него претходне године. Међутим, већа понуда донела је слабију продају и нижу цену. Зато Станојевићи род усмеравају на више страна.
Део шљиве продају свеж као сировину за џемове и пекмезе, део суше, док одређене количине чувају у хладњачи. Између 12 и 15 тона пласирали су и произвођачима ракије у обреновачком крају, углавном дугогодишњим купцима који знају порекло робе.
„Род је ове године можда и десет пута већи, али је цена проблем. Када једне године нема шљиве, продаја је боља, а када је има много, тржиште је теже. Ми ипак не можемо да станемо. Покушавамо да свежу шљиву продамо, да део сачувамо, а оно што не успемо да пласирамо можемо да осушимо. У пољопривреди се увек надамо да ће следећа година надокнадити оно што ова није донела“, каже Мирослав.
Планира да четири до пет тона суве шљиве остави за наредну годину. То му омогућава да не продаје све одмах, у тренутку када је понуда највећа, већ да сачека повољнији период.
Најјача потражња за сувом шљивом почиње око Светог Николе и траје до Божића, али се продаја наставља и током Великог поста, као и у фебруару, марту и априлу. Мирослав каже да су купци активни током целе године. Само у мају, у време продаје јагода, пласирао је око две тоне суве шљиве без коштице.
Ручно брана шљива може да се чува до месец дана
Хладњача им даје додатно време за одлуку о пласману. Њен капацитет је око пет тона, а у тренутку снимања у једној комори налазило се приближно три и по тоне свежег стенлеја.
Милан Станојевић објашњава да се за чување издваја само најквалитетнија ручно брана шљива.
„Радници шљиву беру и пакују, ми је одмах довозимо, а у хладњачу је убацујемо наредног јутра, када се температура уједначи. Такав плод може да стоји око 30 дана. Шљива не сме да падне на земљу, већ се бере директно са гране. Треба да буде здрава, квалитетна и са петељком. То је права браница која може да иде и за захтевније тржиште“, каже Милан.
Породица је ранијих година сличну шљиву пласирала и у иностранство. Преко партнера из суседне Радуше извезли су око два и по вагона у Аустрију. Ипак, главни ослонац данас представљају стални купци на пијаци у Обреновцу.
Две тезге и скоро три деценије директне продаје
Мирослав и његов брат скоро три деценије имају две тезге у Обреновцу. На њима продају свежу и суву шљиву, јагоде и друге производе са газдинства. Директна продаја им омогућава да задрже везу са купцима и да сами утичу на пласман.
„За мене је најважније да купац зна од кога узима производ. Треба да се зна порекло шљиве, од воћњака до тезге. Мало је произвођача који данас могу истовремено да раде у производњи и да иду на пијацу. Ја то не бих могао да немам породицу код куће. Верујем да мала породична домаћинства и кућне прераде имају будућност, јер купац добија робу из прве руке, од човека којег познаје“, истиче Мирослав.
Он не спори значај великих прерађивача, али верује да мала газдинства своју шансу морају да траже у квалитету, познатом пореклу и непосредном односу са потрошачима.
Породица од осам чланова
У кући живи осам чланова породице, а петоро свакодневно учествује у пословима. И поред тога, велики овогодишњи род нису могли сами да уберу, па су ангажовали раднике из Крнула у општини Владимирци.
Берба шљиве је тежак физички посао, посебно при високим температурама. Недостатак радне снаге зато постаје једно од главних ограничења даљег развоја.
„На селу може да се живи и заради, али мора да се ради и потребна је јака породица. Ове године било је толико шљиве да нисмо могли сами. Плаћали смо раднике, али је до њих све теже доћи. Разумем и људе, јер је посао тежак, температуре су биле високе, а шљиву треба трести, скупити, товарити и одмах возити. Није довољно само произвести. Данас је права вештина продати и уновчити оно што си направио“, сматра Мирослав.
Млади Ненад преузима механизацију
У послове је укључен и двадесетчетворогодишњи Ненад Станојевић. Његов дан почиње обавезама око стоке, а затим наставља у воћњаку, сушари или на њиви. Највише га занимају трактори и пољопривредна механизација.
„Ујутру прво завршимо све око стоке, а после идемо у воћњак. Током сезоне мој посао су утовар и истовар гајбица, као и пуњење и пражњење сушаре. Када нема бербе, радимо на њивама, оремо, тањирамо и сејемо. Око трактора сами радимо шта можемо, од поправки до фарбања и сређивања“, прича Ненад.
Газдинство располаже са десетак трактора, три комбајна и три пресе. Машине не користе само на својим њивама, већ обављају и услужне радове. Пет чланова породице управља тракторима, а механизацију су организовали тако да сваки трактор, кад год је могуће, има своју намену и одговарајући прикључак.
Пера, „доктор за плугове“
Пера, „доктор за плугове“Најстарији члан породице Петар Станојевић, познат као Пера ковач, и данас је присутан у газдинству. Рођен је 1949. године, а ковачким занатом почео је да се бави 1969, након повратка из војске.
Ковао је и поправљао плугове, раонике, секире, српове, кола и другу опрему, а поткивао је и коње. Каже да је радио за људе из око 120 домаћинстава у Дружетићу, Коцељеви, Голој Глави, Радуши, Зуквама и Брестаници.
„Никада нисам одбијао људе када је нешто требало да се уради. Правио сам кола, поправљао плугове и раонике, ковао секире и поткивао коње. Једном сам лекару у Београду рекао: ви сте доктор хирург, а ја сам доктор за плугове. Када поправим плуг, ако не буде орао како треба, кажем власнику да ме позове и да ћу доћи да га вучем. Знао сам тај посао и волео сам да га радим“, прича Пера.
Зарадом од ковачког заната школовао је троје деце и поново купио део породичне земље. Иако је занат данас потиснут јефтинијим фабричким алатима, његово знање и однос према раду остали су део породичног газдинства.
Засад стенлеја у пуном роду
Један од млађих засада стенлеја подигнут је пре четири године. Сада је у другом значајнијем роду и, према речима домаћина, први пут је достигао пуну родност. Стабла су посађена на размаку пет пута четири метра, што омогућава пролаз механизације, лакшу заштиту и примену осталих агротехничких мера.
„Најпре треба изабрати добар положај и одговарајуће земљиште. Ово подручје шљиви одговара и овде добро успевају и стенлеј и сорте из групе чачанских шљива. Нема велике тајне, али има много рада. Стенлеј може да остане на стаблу док не достигне праву зрелост, а то је пресудно када је плод намењен сушењу“, објашњава Мирослав.
У засаду нема наводњавања, јер се газдинство налази у безводном подручју. Зато кондиција стабала, избор положаја и очување влаге у земљишту имају додатну важност.
Бербу овог дела засада планирали су између 15. и 20. септембра, када плод достигне зрелост потребну за сушење и прераду.
У домаћинству Станојевића шљива не завршава само у гајбици. Њен пут води од воћњака до сушаре, хладњаче, прераде и две породичне тезге. Иза тог ланца стоје три генерације, од Пере који је ковачким чекићем враћао породичну земљу, преко Мирослава и Милана који су изградили производњу и тржиште, до Ненада који преузима механизацију и свакодневне послове.
У години великог рода и слабије цене, њихова најважнија предност није само количина шљиве. То су могућност да је продају свежу, сачувају у хладњачи, осуше или прераде, као и купци који већ скоро три деценије знају од кога је набављају.
