Milisav Jovanović, iz sela Postenja kod Ljubovije, najbolji svedok da se stočarska slika u Azbukovici promenila. Sad je i najstariji i najmlađi potkivač u kraju, ali mu se broj mušterija poslednjih godina sveo na „tri para“
U SELIMA Azbukovice, gde do pre samo nekoliko decenija skoro da nije bilo kuće koja nije imala po par volova, ovih tromih i snažnih životinja ostalo je tek toliko da se mogu izbrojati na prste jedne ruke!
O tome nam svedoče meštani ovog lepog i pitomog kraja, koji žive između Drine i ovdašnjih planina Bobije, Nemića i Mačkovog kamena, ali i Milisav Vićentić, načelnik Odeljenje za poljoprivredu u Opštini Ljubovija. I svi se slažu da je ljubovijski kraj sa više hiljada spao na samo nekoliko parova volova.
– Tamo gde ne može da priđe traktor, ljudi više i ne oru zemlju – kaže Vićentić. – U brdima više niko ne seje pšenicu, jer volove ništa ne može da zameni. Dok je njih bilo u valjanom broju, ni pedalj imanja u našem kraju nije bio neobrađen.
Među onima koje je najviše pogodila „oseka“ volova su Milisav Jovanović (37) i njegova porodica iz sela Postenja, koji su više od dve decenije „obuvali“ volove iz čitave Azbukovice. Ostao je, danas, kako kaže, i najstariji i najmlađi potkivač volova u kraju.
– Ostalo je da „obuvam“ svoje i još od dva do tri para volova iz susednih sela – priča Milisav. – Do pre pet godina, od ovog posla smo lepo živeli. Dnevno sam mogao da zaradim i do 40 evra. Odjednom su ljudi počeli da prodaju volove, jer su, verovatno, shvatili da je njihova ishrana skupa, a ono što prevezu ili uzoru više je nego simbolično. Hiljade volova završilo je u klanicama. Ne čuju se više ni zvona koja su bila na svakom volu u jarmu, „levaku“ i „dešnjaku“, o kojima su pesme opevane.
Milisav sada besplatno „obuva“ volove onih koji su ih, kao i on, zadržali. Za njega su to trenuci posebnog uživanja.
– Pa zar deca i iz ovih naših nedođija treba da idu u zoološki vrt da vide volove, ili da ih gledaju samo na slikama? – pita se naš sagovornik. – Volovi se potkivaju svaka četiri meseca. Imaju zimsko i letnje „obuvanje“. Kao čovek kad „podere“ opanke, tako i vo potroši potkovice. Potkovao sam najmanje 8.000 volova i nikad nije bilo nikakve povrede, jer životinja shvata da joj je to nasušna potreba. Evo, nama potkivačima izumire potpuno zanat, ostaju samo priče, pa moramo da se snalazima za život na drugi način.
NAŠAO POSAO U RUDNIKU
MILISAV, koji školuje dvoje dece u Ljuboviji, zaposlio se kao rudar u „Velikom majdanu“. Ne žali se na rad, ni na platu, ali priznaje da je mnogo bolje bilo dok je bio svoj gazda i majstor.
– Mlađi ljudi i u našem kraju skoro da ne znaju šta znači kada se ljudi, u svađi, jedni drugima obraćaju rečima: – Volu jedan! Šta je to „vo jedan“, pitaju se – kaže Jovanović.
Izvor:
