Veliki broj kišnih dana u maju i junu doneo je glavobolje proizvođačima meda, jer su prinosi znatno smanjeni. To brine i kupce pa se s pravom pitaju šta se nalazi u teglici na čijoj ambalaži piše „bagremov“ ili „lipov“ med ako je proizvodnja prepolovljena.
Dodatni razlog za brigu jeste činjenica da većina proizvođača med izvozi u Zapadnu Evropu pa se postavlja pitanje kakvog je kvaliteta med koji ostane za domaće tržište.
– Značajne količine meda iz Srbije 1.500 do 2.000 tona, otkupljene od naših pčelara prethodnih godina, završavale su na inostranom tržištu. Taj med je bio analiziran od strane eksternih – inostranih laboratorija i zadovoljio je najviše standarde kvaliteta i zahteve inostranih kupaca. Kod nas takođe postoje laboratorije koje mogu da urade adekvatne analize kvaliteta meda i na proizvođačima i subjektima koji vrše otkup i promet meda je da imaju permanentnu praksu provere i održanja kvaliteta meda – objašnjava Nebojša Nedić, vanredni profesor Poljoprivrednog fakulteta.
Med koji se izvozi, uglavnom u Norvešku, Nemačku, Italiju, podleže kontrolama u referentnim laboratorijama, najčešće u inostranstvu.- Kada se med otkupljuje na veliko, otkupljivač uzima uzorke izvrcanog meda iz bureta gde je prethodno homogenizovan, zapečati ambalažu i nosi u relevantne laboratorije. Te analize podrazumevaju proveru prisustva antibiotika i med koji ih sadrži nije za upotrebu, zatim analizu na saharozu, čime se utvrđuje da li su pčelari u toku paše pčele prihranjivali i razblaživali med da bi dobili veću količinu, i treća analiza je na polenov prah gde se utvrđuje da li je čist bagrem ili je mešan sa cvetovima koji su u tom periodu u cvetu, na osnovu čega se određuje klasa meda – objašnjava Branko Mijić, predsednik Pčelarskog društva „Prnjavor“.On napominje da pčelari mogu i sami uraditi analizu, ali smatra da to nije rešenje jer može doći do zloupotreba. Svaki proizvođač može da ima jednu košnicu iz koje će uzimati uzorke i to stavljati na ambalažu, dok otkupljivač uzima uzorak iz cele količine meda.Proizvođač nema obavezu da uradi analizu kvaliteta meda, ali odgovara po Zakonu o bezbednosti hrane za proizvod koji prodaje. Proizvod mora da zadovolji bezbedonosne uslove, a pitanje kvaliteta u ovakvim slučajevima je stvar procene potrošača. Mijić napominje da se više puta pokazalo da „prstom ne treba upirati“ u proizvođače jer se tokom kontrole na sajmovima uvek ispostavi da je njihov med kvalitetan, već navodi da do toga dolazi sa medom koji se ne izveze u inostranstvo.
– Otkupljivači deo meda distribuiraju u markete. Svaka firma može da razblaži taj med, ali onda je na potezu tržišna i veterinarska inspekcija. Proizvođač koji prodaje na malo ili na „kućnom pragu“ nije u obavezi da proverava svoj med. Kada se to otkrije, interesantno je da firma ne dobija zabranu rada, već se med povuče i vrati u magacin. Takođe, velike pronevere se dešavaju kod uvezenog meda – objašnjava on.Taj med se provlači kao „pekarski med“ koji se može koristiti u industriji. On je dobrog kvaliteta, ali je termički obrađen i izgubio je neka svojstva. Problem je što ta oznaka stoji na deklaraciji, ali sa zadnje strane, i kupci to često ne primete, a napred napišu da je prirodni. Drugo, otkupljivači kada prodaju velikim marketima, dodaju bombon sirup iz fabrike bombona i tada se dobija razređen med – objašnjava Mijić.
Zaključak je – med je samo onaj koji se dobije od pčele, sve drugo su zaslađivači ili dodaci, a postrošači vrlo često to konzumiraju umesto meda.
Izvor:https://www.blic.rs/biznis/sta-kupujemo-prirodni-med-a-u-tegli-sirup-za-bombone/pykjjsh
