Када је пре неколико година Игор Калинић (22) одлучио да остане на селу и посвети се млечном говедарству, веровао је да има будућност. Од јутра до мрака радио је у штали, бринуо о кравама, улагао у квалитет исхране и санитарне услове, верујући да ће његов труд бити вреднован. Али уместо признања, добио је хладнокрвну одлуку – његово млеко више никоме не треба. За само 20 дана био је приморан да проспе преко 17.000 литара млека.
„Двадесет дана смо бацали по 850 литара дневно. Гледаш како сав твој рад одлази у канал, а не можеш ништа. Имам 32 краве, све је здраво, све је како треба, а опет – нико неће да купи млеко. Како то?“, пита се Игор, док беспомоћно стоји поред резервоара за млеко.
Системска грешка или планска пропаст?
Проблем је настао када му је једна млекара саопштила да његово млеко садржи повећан ниво микотоксина М1. Престали су да га откупљују, без јасних објашњења и без могућности да исправи наводни проблем.
„Прво су рекли да имам преко 400 јединица токсина. Носио сам узорке у Суботицу на независну анализу, тамо су ми рекли да имам 0,194. Опет сам тестирао, добио 0,174, а они кажу 0,400. Па како? Како исто млеко може да има две различите анализе?“, пита се млади сточар, бесан на неправду која му је нанета.
Игор није једини који трпи последице хаоса у млечном сектору. Пре само годину дана млеко је било тражено, произвођачи су једва стизали да испоруче све количине. Данас, због јефтиног увоза и неконтролисане политике, домаће млеко је изгубило вредност.
„Прошле године су се тукли за литар млека, а сад никоме не треба. Где је нестала та потреба? Зар је боље да увозимо, док наше млеко пропада?“, каже Игор.
Жртва једног трулог система
Док он данас беспомоћно посматра како млеко одлази у канал, држава даје субвенције за јунице и премије за млеко – али шта то вреди када нема сигурног откупа?
„Џабе они дају 100.000 по јуници, џабе дају премију за 19 динара по литру, кад на крају нико неће да купи млеко. Од чега да живимо? Како да нахраним краве? Колико дуго ћемо овако?“, пита Игор, док гледа у своје животиње које и даље дају млеко – млеко које нико не жели.
Место младих није у редовима испред амбасада
Док многи његови вршњаци одлазе у иностранство, он је изабрао тежи пут – да остане на селу, да производи здраво домаће млеко. Али сваким новим даном, све је ближи томе да се преда.
„Ако овако наставимо, неће бити фарми у Србији. Неће бити ни млека. И онда ће се неко сетити да је домаће најбоље, али ће бити касно. Ко ће га тада производити?“, пита се Игор, док му у очима сијају и бес и разочарање.
Његова судбина није само његова – она је судбина српског села, судбина домаћих произвођача, судбина читавог једног система који се руши пред нашим очима. Питање је – хоће ли га неко спречити, или ћемо само немо гледати како Србија остаје без свог млека?
Извор: https://youtu.be/oOII1cstPc4?si=CkFWxCipA9E6vT8u
Емисија Откос , фото снимак екрана, You Tube
