Филмска прича одбеглог прасета

Аутор: Gdjakovic
453 посета
Грујица Илић има кућног љубимца необичне судбине, прасе „Гару“, која се после 13 дана проведених међу зверињем у планинским врлетима, жива и здрава, вратила у домаћинство.
У Негбини, у подножју Муртенице, миљеница читавог засеока је „Гара“, прасе које је једино преживело болест од које је угинула њена мајка крмача и још деветоро прасића. Њена судбина била је пак другачија.
Домаћин Грујица, прижељкивао је и надао се принови јесенас, рачунао да „подгаји“ прасад, па да пред Нову годину и Божић прода неко прасе, и „откине“ неки динар у „глувом“ периоду, када нема посла у шуми, где иначе ради као дрвосеча. Међутим, било је скроз другачије, ништа по плану, јер је неколико дана после него што се крмача опрасила, болест захватила и њу и новорођене прасиће. Тад је кренула борба…
– Чим се опрасила крмача разболело се петоро прасади, лечио их ветеринар, али није било спаса. Затим се разболела и крмача, па је и она угинула, а остало још петоро сирочића. Борио сам се, хранио их, али иста болест је закачила и њих, па је четворо убрзо завршило. На крају је остала само она, моја Гара, која је једина од свих прасића била црне боје, због чега је добила и овакво име. – почиње причу Грујица.
Након неколико дана, у време вечерњег намиривања, приметио је да се разболела и она. Због целокупне ситуације „дигао“ је руке, веровао да ће и она угинути, па је није ни лечио, већ само умотао у своју радну блузу, коју облачи када иде у шуму, и оставио поред штале на милост судбини. Ујутру када се пробудио није је било, легло беше празно.
– Када сам ујутру отишао да намирим осталу стоку, прво сам погледао место где сам оставио прасе, али га није било, док је блуза стајала на истом месту. Предпоставио сам да га је појела дивљач током ноћи, јер се и онако у близини мог домаћинства налази трњак и шума, па дивљих звери има на претек. – прича домаћин.
Обесхрабрен и разочаран у свињогојство, Грујуца је чврсто решио да неће гајити спрасне крмаче, јер како каже, у том послу нема среће. У обору ће хранити по неког вепра, колико му је и потребно за кућне потребе. Истиче, волео је прасиће, доносили ду му по неки динар у кућни буџет, а поред ни мало лаког рада у шуми посвећивао им је доста времена и пажње. Међутим, овогодишње узгајање му није пошло за руком.

НАКОН 13 ДАНА ПРАСЕ СЕ ВРАТИЛО КУЋИ

Најважнији тренутак у читавој причи био је једне прохладне децембарске ноћи када је Грујица седео са комшијом у кући, док су уз пршуту и чашицу „љуте“ бистрили сеоску политику, домаћин је зачуо њиску свиње око штале. Прво је помислио да му се учинило, али већ други пут када је чуо исто, навело га је да изађе и погледа шта се чује у тмурној ноћи. Знајући да нема ниједну свињу у обору, сама њиска била му је чудна. Одмах се упутио тамо и пред вратима угледао већ прежаљено прасе.
– Нисам веровао шта видим очима. Било је баш изнемогло, мршаво, што се каже у нашем народу, само кожа и кости. Одмах сам га нахранио и затворио у топлу шталу. – објашњава Илић.
Гара се брзо опоравила, преживела болест која јој је однела мајку, браћу и сестре, а сада јој је једини и најбољи пријатељ њен домаћин Грујица. Ужива у његовом дворишту, питома је и воли да се игра.
– Она ми је баш као кућни љубимац, пуштена је, понекад изађе и на сокак, али не иде далеко, комшије су се навикле на њу, па се никог не плаши.
Није се уплашила ни наше репортерске екипе „Агропреса“, већ се пред камером умиљато играла са домаћином, пењала уз степенице, трчала за аутомобилом…
Решен је Грујица, прекршиће онај чврсто изречен став, када се обесхрабрен зарекао да више неће узгајати крмаче, али ипак хоће. Гару ће гајити до њеног судњег дана, неће је клати, већ ће живети док природно не угине.
Мештани Негбине, сматрају је миљеницом, а гости који ових дана долазе код Груја или његових комшија, Гару доживљавају као атракцију. Неко се и „поигра“ са њом, фотографише, а када чују причу о њеном одрастању сви остану неми.
У Илића дворишту са Гаром ужива и неколико оваца са јагњадима, сви су, рекло би се, сложни, па дане проводе заједно, а зима без снега иде им на руку. Делују као породица, окружени боровом шумом, шљиваком, кућама…
Па иако је све прошло у најбољем реду, домаћин се још увек пита – како је Гара опште преживела? Прохладне су децембарске ноћи под Муртеницом, шуме пуне звериња, а она тек рођена, нејака и болесна, али ипак храброг срца.
Дописник Агробизнис магазина Боривоје Илић

Srodni tekstovi

Оставите коментар