Када се у селу Брезовице у домаћинству Горана Бојовића од свиње моравке припреме домаћи чварци, сланина, кобасице и пршута, брзом поштом пакети купцима најпре оду у Београд, а остатак се распрода брзином светлости.
Занимљиво је да најпре оде сланина, такозвана ,,сапуњара“ у којој нема грам меса. Свиње моравке су катактеристичне по томе што се не хране концентратима и адитивима, већ искључиво кукурузом и оним што нађу у природи. Друга главна карактеристика је да ове животиње не могу да живе у затвореном и ограђеном простору, већ по ливадама и шумама, под ведрим небом. Породица Бојовић ову врсту брава последњих неколико година узгаја на породичном имању на југоисточном врху планине Јелице, селу које је најудаљеније од Чачка, недалеко од Црне стене (929 мнв) највишег врха планине Јелице.
– Ми већ годинама у Београду имамо дугогодишње купце, а сланину сапуњару купују лекари, професори, људи који се захваљујући својим професијама разумеју у квалитет ове хране. Кажу да је сапуњара здрава за плућа. Такође, брзо се распродају маст и чварци, нерочито јер њих не испадне много, па их ретко имамо у редовној понуди – прича Зорица Бојовић, која је на свом пољопривредном газдинству задужена за продају и пласман укусних и здравих производа.
Илустрација: Узгојем моравки Бојовићи се баве четири године
Зорица каже да већ неколико година имају позиве од малих произвођача хране да откупљују њихове производе, на челу са месом, али да су их они одбили, јер још увек не могу да задовоље потребе већег тржишта.
– Продаја наших производа у Београду је кренула када и корона, син нам је тада студирао у престоници и он је нашао прве купце и носио им на врата производе. Касније се о квалитету чуло од уста до уста и ми данас имамо сигуран пласман. Ни за шта не бисмо изневерили своје купце којих је неколико десетина. Мало преко тих поруџбина остане за слободну продају у оквиру газдинства – прича Зорица из најудаљенијег чачанској села на југоисточним обронцима планине Јелице.
Иначе, цене њихових производа су у рангу са онима које свакодневно срећемо у маркетима и касапницама.
Горан Бојовић, домаћин и одгајивач моравки читавно своје имање у селу Брезовице на обронцима планине Јелице, претворио је у узгајалиште ове аутохтоне сорте свиња, чије је месо траженије него икад. На површини од четири хектара ограђене шуме, пашњака и воћњака данас узгаја око 200 моравки, сорте која је била популарна у време Милоша Обреновића.
– Узгој моравке је доживео процват у време владавине кнеза Милоша Обреновића када је Аустроугарска поред својих мангулица од нас увозила моравке. Увидевши огромну разлику у квалитету меса, тада је цела Србија била покривена Милошевим трговцима који су обилазили села око Мораве где су се гајиле. Била су то крда свиња која су слободно живела у природи, а становништву су доносиле велике приходе – прича Горан Бојовић.
Илустрација: Свиње једу искључиво кукуруз и храстов жир
Бојовићи су узгојем моравки почели да се баве пре четири године. Гаје их на отвореном простору, а главна храна ових животиња је храстов жир који проналазе у шуми, која је између осталог њихово станиште. Сушено месо, чварке, маст и сланину су у почетку продавали тек неколицини купаца, док њихова роба није стигла у престоницу.
– Наши купци знају о каквој намирници је реч, односно да месо и маст садрже позитиван холестерол. Разлика између моравке и мангулице је у два посто масне киселине. Моравка има бољи прираст и месо са белим масним влакнима које је веома укусно. То је и логично јер се не хране концетратима, већ чистим кукурузом и оним што нађу у природи, биљкама и плодовима – закључује Бојовић.
Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/9529308/kod-bojovica-sapunjara-ide-ko-alva