Сектор свињарства због ниске цене губи на атрактивности

Аутор: draganadpetrovic
199 посета

До деведесетих година прошлог века важили смо за државу у којој се производи најкалитетнији бејби биф, али и одличне свињске полутке. Сточарство је било прилично развијено, самим тим је покривало наше потребе, али је велики део производње ишао за извоз. У том ланцу сви су били задовољни, од самих товљача, произвођача житарица, индустрије сточне хране, прерађивачке месне индустрије.
Домаћу производњу пратила је солидно и домаћа потрошња. Данас је у сточарству слика потпуно анемична. Тешко да је замислити и најмање породично окупљање, па чак и модернији банкет без свињских ђаконија од печенице, кулена до печења. Земља смо гурманлука којој не одолевају ни странци, па ипак све је мање оних домаћина који ће опстати у свињарској производњи.

Илустрација: Зоран Милићевић из Жиче на својој фарми

Зоран Милићевић, из Жиче, деценијама се бави овом производњом, међутим, колико у
овој бранши иде говори статистика на његовом газдинству.
„Више је Милош Обреновић на скелу извозио свиње у Угарску него ми данас. Наше газдинство је углавном имало између 60 и 80 свиња, данас једва трећину! Тако је у целој Србији, нисмо
ми једини. Зашто је тако? Много је разлога, али је основни да ми имамо годишњу производњу свиња на око 2 милиона и 800 хиљда, док су нам поребе за овим месом око 5 милиона свиња. Ту разлику увозиму, због те разлике се затврају фарме, затварају куће, и остају села празна. Рачуница је једноставна, и зато нам земља бива запуштена а села напуштена“, почиње причу наш домаћин, и додаје:
„Свињарство је поскупело и неодрживо, нарочито за оне који купују сточну храну, тако да је мала вероватноћа да ће син наставити традицију. Како год на сељаку се све ломи. Продали смо један добар део крмача и размишљамо ако цене остану на овако ниском нивоу, и ако не можемо да се
покријемо у односу на трошкове, и ми затворимо фарму. Одржива цена за прасад би била 280 динара и товљеница бар 160 динара, јер ретко који произвођач, сточар да има сву количину хране за своје фарме. Сојина сачма је 90 динара, сунцокретова сачма преко 50 динара, а знамо да је сунцокрет
био 36 динара откупна цена. Сточно брашно од 820 до 840 динара, што значи да је по киограму 28 динара, а пшеница чисто зрно је било 18-20 динара. Куда то води“.

Илустрација: Свињарство је постало скупо и неодрживо

Актуелни тренутак у „породичној“ свињарској производњи је тежак. Да би се превазишао, сточари морају под једну капу, како би сачували своју производњу и опстанак својих газдинстава, у Србији је то готово немогуће.
„Ми смо производили товљенике. али нам јесте бржи, можда и исплативији посао производња прасади. У оба случаја то је рударски тежак посао, крмаче, прашење, неспавање. Када стигне на продају, тада тек настаје проблем. Краљево је некако на раскршћу где имате доста печењара на потезу
Краљево, Крушевац, Чачак, где се они углавном договарају о ценама, и не одступају од тога. А ми смо свињари разједињени, свако вуче на неку своју страну, некако смо и разуђени, нема нас тако много. Некада је у сваком селу имало по неколико товљача, данас слабо. Нама би сада задругарство
заиста било неопходно, да имамо неколико откупних места са јединственом ценом. Можда да имамо и неку прераду и да то под једном робном марком пласирамо. Тога, нажалост нема! Сматрам да имамо кавлитетна грла, али нема цене, нема тржишта“ – констатује овај домаћин.
Оно што је изнуђено јесте низ састанака у Министрству пољопривреде. Разговори су вођени и са прерађивачком индустријом која је увозом знатно јефтинијег меса клизала домаће полутке и наше свињаре.
„Ми имамо осим увоза живих свиња, смрзнутог меса и увоз прерађевина, чак и конзерви. Велемаркети углавном увозе ту робну производњу, то је практично страна производња, где ми индиректно као купци у трговинским ланцима, финансирамо страну сточарску производњу, њихове фармере“ прича
Милићевић.

Илустрација:Имамо квалитетна грла, али не и цену и тржиште

Помак је направљен, истина папиролошки. Наиме, Управи за ветерину је дат налог да додатно пооштри мере приликом увоза, поштујући највише здравствене стандарде. Иначе, претходних дана одржана је серија састанака произвођача свиња и прерађивача посредно преко ресорног министрства.
Грешке у корацима треба исправљати од чувеног ССП споразума, који није заштитио наше сточарство.
„Ми смо имали као удружења састанак у Министрству пољопривреде, са представницима ресора, да видимо шта и како можемо да урадимо, јер ова, оваква политика не води ничему, уствари води ка нашем пропадању. Ми нажалост због ССП споразума не можемо да забранимо нити акцизирамо
никоме робу. Ако би ми било каквом регулативом смањили или обуставили увоз меса, они би нама забранили извоз воћа, поврћа, чега год. Са те стране су нам руке потпуно везане, дакле не смемо да се замеримо ЕУ. Затим је био састанак и са прерађивачима, кланичарима који су обећали откуп нашег
меса, по вишој цени, како би били задовољени параметри одрживе производње. Осим тога, договорено је да једно време неће увозити месо“ – каже овај сточар.
У погледу извозних и увозних бројки, пре две и по деценије Србија је била велики извозник свињског меса, од кога се инкасирало у државу и фарме око 760 милиона долара. Ту прошлост нећемо имати у скоријој будућности, што не важи за консатантан увоз.

Илустрација: Увозе се и месне прерађевине

Подаци говоре да је у 2018. години у Србију увезено смрзнутог свињског меса у вредности од 71
милион долара. Слично је настављено и 2019. године, за шта је издвојено око 150 милиона долара. Тренд се наставио и у 2020.години, где је за месо инкасирано око 45 милиона евра, док су прерађевине вределе близу 60 милиона. Милићевић каже да је наша рак рана управо невероватан увоз свега од
живих свиња, смрзнутог меса, прерађевина. Питање је да ли је и како могуће исконтролисати тај посао.
„Ми се залажемо да код нас буде временски ограничен рок меса буде 6 месеци као у ЕУ, а не да размишљамо да ли је, шта и када увежено. Да видимо да ли можемо се угледамо на Словачку која у свијим рафовима имају 70% своје производње. Ти произвођачи имају бенефите и никоме не пада на памет да увози. Ако би то следили, где би нам био крај“, констатује овај фармер.
Држава треба да омогући тов и продају свиња. Имамо вредне сточаре и добру науку. По једној крмачи у прашењу сад можемо да имамо и по 18 прасади. То значи да уз неколико великих фарми, већ за три до пет година можемо у земљи да унапредимо овај тов и да имамо 18 милиона свиња у земљи!
За њих би имали тржиште, првенствено Кина и Русија. Уз повећани тов отвара нам се и могућност извоза какао полутки тако и прерађевина. ЕУ нам још увек није доступна ни ценовно, ни са аспекта здравствене безбедности, због примене вакцине на класичну кугу свиња.
„Ми да извозимо још не можемо, јер треба да испоштујемо законску обавезу на три године периода мировања од вакцинације против свињске куге. Тако да нисмо ни на пола тог датума. И где ми на основу свега овога да се такмичимо са фармерима једне Данске, Немачке, Норвешке или Холандије,
где је производња свиња јефтинија а субвенције веће“- закључује наш саговорник.
Протеклих година стање је погоршала и појава афричке куге за коју нема лека. Извозна тржишта забранила су увоз меса из Србије, изузев термички обрађеног на преко 70 степени. Истовремено у Кини је протекле две године због афричке куге побијено неколико стотина милиона свиња, што је
изискивало потражњу у овој источној многољудној земљи. Можда је Кина обећана земља,али морамо бити објективни па имати у виду да за Кину нећемо имати меса ни за једану њихов град а камо ли за државу. Међутим без континуираног извоза нема ни даљег развоја, без квалитета, квантитета
и количине нема ни извоза, и тако, па никако, из зачараног круга. Проблем се котрља још од 2007. године Проблеми у сточарству први пут озбиљније дрмају фармере, генерално увођем санкција 1992. године, тадашњој Југославији. Овај потез светских моћника условио је забрану извоза, али и знатно мању потрошњу меса, јер је већина индустријских гиганта са 5-6 хиљада радника полако али
сигурно одлазила на плаћено одсуство, принудне одморе и на крају у историју стављањем катанца на главни улаз. Само у Краљеву је тих година у 4 јака индуструјска погона било упошљено око 16 хиљада радника без Градске болнице која је такође била велики конзумент меса.

Илустрација: Опала потражња за свињским месом/Фото: Pixabay

Проста математика каже 3 оброка, јер се радило у 3 смене x 300 гр меса по оброку x 16.000 радника, дневна потрошња 14.400 кг, без обданишта, болнице, касарни?! Данас је број индустријских радника у
Краљеву око 2.500 И једино су за њих и даље топли оброци у вариву са месом. Остали, радни дан углавном проведу на сувим пецивима. Потрошња је драстично смањена и то не само у једном граду! Не рачунајући сиротињу која шницлу све мање купује.
На малом и затвореном тржишту попут српског, таласање је много јаче, екстреми оштрији, а праве муке настају када се све догоди у исто време. Први велики крах у скоријој прошлости,се догодио 2007. године, када је потражња товљеника достигла минимум у годишњем циклусу, а понуда
максимум у свињском циклусу. Да невоља буде већа, цене ратарских култура бележиле су сезонско-шпекулативни раст. Дошло је и до протеста свињара, који нису донели неке сензационалне резултате и поред предстојећих избора. Историја је тако на многим фармама исписала последње слово.

Илустрација: У Србији тренутно има око три милиона свиња

Има ли повратка?
Са тренутних око три милиона свиња, Србија би само кукурузом који се произведе у нашој земљи могла да нахрани између 12 и 14 милиона товљеника и на тај начин оствари троструко већу зараду него продајом ове житарице. Да би се то догодило, неопходно је да се промени читав систем
производње. Од децембра 2019. је престала вакцинација против класичне куге и тиме се пружа прилика да примарни произвођачи своје товљенике директно продају кланицама у окружењу, међутим није дошло до неких већих помака, просто јер су други јефтинији.
Други моменат је и однос према сточарству код нас и ван Србије сточарска производња у земљама Европске уније око 70 одсто од укупне пољопривредне производње, док сточарство у Србији учествује у бруто пољопривредном производу са само 32 одсто. У Србији се производи око 118 килограма меса по хектару пољопривредне површине, у Данској 799, у Немачкој 375, Француској 264 килограма… У
сваком погледу, последњи смо.
Добра вест – Одгајивачи свиња договорили државну подршку Пред закључење овог издања, стигла је добра вест која ће угасити тренутни пожар. Наиме, представници Министарства пољопривреде и предсртавници одгајивача свиња, су поводом тренутних поремећаја на тржишту, договорили следеће
мере. Као прва мера помоћи, са удружењима је договорено повлачење 15000 товљеника које ће Робне резерве преузети од одгајивача свиња. Напомињемо да је овде реч о товљеницима који су се налазили код произвођача, а који су раније плаћени такође робном разменом.
Фармери ће добити и нове количине кукуруза, које ће им додатно смањити трошкове тренутне производње. Робне резерве ће обезбедити одређене количине кукуруза које ће бити дате као позајмица произвођачима и наплаћене натурално по тржишним условима. Овом приликом
договрено је да ће се формирати и Радна група која ће укључити и представнике удружења одгајивача свиња, како би се заједничким напорима унапредио сектор свињарства у Србији.

Извор: Агробизнис магазин

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар