Мало је сиромашнијх места од Љубиња, а скромнијих и вреднијих људи од три и по хиљаде оних који и данас живе на пола пута од Мостара до Требиња. Како је привреда давно издахнула, сви су се пребацили на пољопривреду. Просечан Љубињац кад није на њиви, бави се одбојком или узгаја пчеле, то су главне приче овог краја. Пропаст привредних субјеката после рата натерала је људе да се баве пољопривредом, пише Клиx.ба. Начелник општине Дарко Крунић нам се похвалио како од 1.500 пољопривредних парцела на подручју општине, обрађује се 1.490. Десет преосталих мирују силом прилика због спорних имовинско правних односа. Такав проценат обрађености земљишта не може се сусрести нигде друго у БиХ. Мало криза, а мало марљивост људи.
Посебно је развијено пчеларство. Велики број становника узгаја пчеле, начелник општине, његов заменик, председник одбојкашког клуба, баш сви… Кажу и да данас у Љубињу има два пута више кошница него становника.
Становника је пре било око пет хиљада, сада је три и по, а кошница има седам хиљада. Распитали смо се па сазнали да једна кошница за солидне године може дати двадесетак килограма меда, а да се одлични љубињски мед продаје по двадесетак марака. Рачуница није лоша. Некад се највише садио дуван, данас је то ризичан посао, а увек је био мукотрпан. Нешто има воћарства, успева одличан црвени и бели лук или сарансак како кажу у Херцеговини. Једна од ретких фирми из Љубиња од белог лука прави посебне маринаде и извози у свет.
Драгиша Сикимић, уредник портала Моја Херцеговина, каже како је ово једно од ретких места у којима нема јавног сектора, односно он је потпуно занемарив.
– Људи се баве пољопривредом, мало сточарством, зарађују новац својим рукама, боре се. Овде нема ни националнизма, нису људи оптерећени тиме. Људи су скромни, нема ни партитократије, јер партије немају где људе запослити. Требиње је потпуно друга приче јер је све заробљено у јавном сектору – каже Сикимић.
Негативне ствари које се могу навести о Љубињу крећу од инфраструктуре. Седамдесетих се градио пут између Љубиња и Стоца којој недостаје метар ширине. Важан путни правац који повезује две најважније херцеговачке средине, Мостар и Требиње, на овој деоници широк је само пет метара, иако је стандард увек био бар шест. Ником ни данас није јасно због чега је то тако, али се нико није сетио да од тих година до данас утроши марку да пут модернизује. Друга и још тежа истина поразна за Љубиње је чињеница да је то ваљда једина општина у БиХ која нема извор питке воде на својој територији. Проблем је решен са изворишта у Берковићима, али тако је вода прескупа, а недовољно је има за већи развој места, посебно потребе неке потенцијалне индустрије.
Проблем с одласком становништа пристан је свугде у Херцеговини, а у Љубињу је он посебно болан. Болне су и последице тога, посебно кад су изражене пластичним примерима, као што је онај да већ годину и по у Љубиње не долазе новине. Једини киоск је затворен, тако за купити дневну или седмичну штампу морате отићи до Стоца или Требиња.
Одбојка је главна прича у Љубињу
Љубињска одбојка је светска прича, много већа и важнија од малог места за којег људи чују тек лети кад га опколе страшни пожари па се силом прилика пробије у медије. Љубињски одбојкаши су у седамдесетак година традиције створили бројне успехе, играли и прву лигу бивше БиХ, а с поносом истичу чињеницу да кад би у једну селекцију окупили све своје одбојкаше да би увек имали квалитет за бар четвртфинале Европског првенства. Надпросечна висина људи из овог динарског краја, чињеница да је то постао једини спорт у месту и правило да у Херцеговини нема средине, ил’ си катастрофа ил’ најбољи.
Љубиње је прави доказ да свако наше место у себи носи посебну лепоту, а да њу осетите кад дођете и проведете дан у разговору с његовим људима. Љубиње је по много чему тешка и тужна херцеговачка прича, али ведност његових људи даје наду да ће доћи до неког преокрета и место почети сијати одбојкашким сјајем.
Извори:
