Курнон-д’Оверњ, Француска.
На падинама Аверња, где ветар носи мирис пашњака и где су стада вековима обележавала ритам живота, данас се одиграва тиха борба за опстанак. Француско овчарство, некада темељ села, постаје симбол отпора и обнове — борба између традиције која не жели да нестане и модерног света који захтева промену. После година у сенци, овчарство је поново добило своје место под светлима рефлектора. На Sommet de l’Élevage у Курнон-д’Оверњу, више од 600 оваца из 34 расе представило је богатство француске генетике. Док су говеда изостала због здравствених разлога, овце су подсетиле на оно што је суштина сточарства — стрпљење, одговорност и веза човека и природе.
„Француско овчарство није само производња, већ култура,“ поручио је један од организатора сајма. „Овде се не приказује број, већ понос.“
Вуна без цене, али са вредношћу
Проблем вуне остаје једна од највећих слабости сектора. Иако Француска годишње произведе више од 12.000 тона, цена откупа креће се тек око 10 евроценти по килограму — мање него што кошта сакупљање. „То је апсурд – имамо сировину која је природна, еколошка и обновљива, а не вреднује се,“ каже сточар из Кореза. Зато све више удружења покреће локалне радионице за прање, чешљање и прераду вуне, како би јој се вратила економска и симболичка вредност. Мали произвођачи од ње праве јоргане, јастуке, па чак и еколошку изолацију за куће — и доказују да традиција може бити модерна.
Млеко и месо – стабилност у нестабилном времену
Упркос свим изазовима, производња млека и јагњетине у Француској и даље држи стабилне резултате. Годишње се произведе око 275 милиона литара овчјег млека, највише у регијама Оверњ, Окситанија и Корзика. Од њега настају сиреви који су симболи Француске — Roquefort, Ossau-Iraty, Brocciu и Pérail. Производња јагњетине износи око 75.000 тона годишње, чиме је Француска друга у Европи, одмах иза Велике Британије. Ипак, сточари упозоравају да се марже топе, јер увозна јагњетина из Ирске и Новог Зеланда притиска домаће цене.
Овце као савезници природе
Један од најлепших примера како се традиција претвара у савремени модел јесте коришћење оваца у превенцији пожара. У јужним регионима Француске више од 3.500 оваца пасе на стрмим и тешко приступачним теренима, уклањајући траву и шибље које су некад морали да косе трактори. „Оне су моје најбоље косилице,“ каже уз осмех овчар из Лиљебона. „Чисте терен, а истовремено га оплемењују.“
Тако се показује да сточарство није само производња, већ и еколошки партнер у очувању земље.
Клима као нови непријатељ
Суше, топлотни таласи и несташица воде све чешће задају проблеме сточарима. Пашњаци се исцрпљују, трава слабије расте, а сточна храна постаје све скупља.
„Морамо да научимо да живимо у другачијем ритму климе,“ каже сточар из Аверња. Све више фармера уводи нове сорте трава отпорних на сушу, прилагођава систем појила и улаже у соларне пумпе за наводњавање.
Млади – нада за будућност
Просечна старост овчара у Француској је 54 године. Ипак, у последњих неколико година појављује се све више младих који желе да наставе породични посао.Пољопривредне школе уводе нове програме дигиталног сточарства: учење рада са дроновима, сензорима за здравље стада и апликацијама за управљање фармом.
„Овчарство није за оне који траже лак живот,“ каже професор једне агрошколе. „Али јесте за оне који траже смисао.“
Између поноса и стрпљења
Овчарство у Француској данас није ни романтика ни борба без наде — већ упорност.
То је посао који не трпи брзе добити, али зато награђује оне који знају шта значи бити веран земљи и животињи.„Када видите стадо на планинском путу у сутон, схватите да се Француска не мери само бројкама, већ људима који остају,“ рекао је један од учесника сајма у Курнон-д’Оверњу.
