Александар Трифуновић из Шида пре две године основао је фарму оваца, тада још у иностранству, почео је да гради своју будућност у Србији. Пре пандемије и било каквог другог мотива он је једноствно желео да буде свој на своме и ради оно што воли а у томе га подржава и вереница коју на
јесен очекује да му се придружи и да заједно наставе живот у Гибарцу, селу покрај Шида.
Фарма има свега један хектар земљишта које је Трифуновић купио заједно са кућом и окућницом. Изградио је веома лепу и комфорну фарму и то већи део својим рукама, док су конструкцију радили мајстори. Захваљујући своме знању и вештинама свака овца у време јагњења има свој бокс где може
на миру да донесе на свет потомство. Определио се за расу Романовске овце али полако почиње да шири и Ил де Франс овце.
„Код мене је све ово што дајем овцама купљено на тржишту. Имам само један хетар луцерке, а остало све морам да купим. Овце добијају храну по вољи и то им дајем углавном смешу коју сам припремам и сено. Купио сам хранилице за свиње и у њих свакодневно сипам зрнасту храну. Овце колико
поједу поједу и немам проблем са тиме. Стављам и више сламе него што то други одгајивачи раде јер волим да им све буде уредно и чисто. Сам се о њима старам и волим да проводим време док их фотографишем- Често останем до дубоко у ноћ“- са сјајем у очима и срећом каже за Агробизнис магазин наш домаћин Александар Трифуновић. Он је пет година радио у Немачкој на мајсторским пословима и значајан део свог знања применио је на фарми која може да послужи за пример свима који желе да се баве овчарством. Без устезања спреман је да са сваким подели искуство и редован је посетилац изложби и предавања којих ће у наредном периоду бити све више јер проблем окупљања полако престаје да постоји.
„На фарми тренутно имам око 300 грла различитог узраста. Почео сам са идејом да се бавим производњом јагњади за кланице, а сада се испоставило да више радим као одгајивач за даљи одгој и продају генетике“ објашњава Трифуновић и додаје: „Не могу да разумем да неко ко има своју земљу
и објекте каже да не може да опстане. Ја већ две године радим и никакве проблеме немам да будем успешан. Храним овце луцерком , кукурузом, зобом, јечмом, сојином и сунцкоретвом сачмом, сточним грашком и костовитом. Бацим и кукурузовину и сојину сламу па шта поједу нека
поједу“.
Романовске овце могу у приплод са 10 месеци док овнови треба да наврше барем годину дана. Када се ован пусти међу овце са њима остаје 45 дана а потом одмара. Понос фарме Трифуновић је ован АГА кога Александар посебно воли да покаже и да се њиме похвали. Сада има четири године и остаће у приплоду а домаћин каже да је презадовољан јагањцима која су његови потомци.
Значајне промене су се десиле на тржишту хране са 1400 на 2600 до 2700 по метру је отишао кукуруз, бала детелине је била 130 до 150 динара а сада иде од 300 до 400 динара. „Ове године планирам да спремам силажу, некада смо то радили за краве сада ћемо за овце припремати“ каже наш саговорник
који објашњава за наше читаоце да ово није његово прво искусто са овцама већ је то радио раније у Хрватској али се због породичних проблема упутио у иностранство. „Пратио сам како ради фарма Чулетић, Миљковић и Тордаја, а раније сам их посећивао на сајму али желео сам да видим како је код
њих кући. Пошто су Ррмановске црне решио сам да узмем и ншто од беле расе тако сам купио прво два овнића, па женке и сада се ширим полако. Јасле и орграде сам сам направио. У плану ми је да правим хранидбене ходнике и да још мало уредим фарму. Ђубре ми је посебан проблем јер је јефтино и
ретко ко га хоће, неки пут ми се деси да ми траже новац да ми га извезу из фарме. То свакако не бих прихватио јер је њихово ђубре одлично за поправку земљишта“. Када је у питању цена Александар је задовољан, продао је Ђурђевићу за 230 динара по килограму са субвенцијом му изађе на нешто више од 280 динара и са тим сматра да је у позитивној рачуници, нарочито ако нека грла прода и за
расплод.
Романовске овце се јако лепо држе у фарми не иду на испашу већ све добијају у фарми, али имају испуст где радо воле да трче, рекло би се да се радују као деца. Александар нам је показао једну од двиски која је имала свега пет месеци али је она већ толико одрасла и јака да се чини да је значајно
старија. Не чуди, јер имају све потребне услове да напредују и развијају се у најбољем правцу. Са 100 дана већина има преко 30 килограма.
Зашто Гибарац?
„Немачка је туђина за мене, Шид је мој крај и овај део Србије. Гледао сам неколико села, у Гибарцу имам другове и фамилију. Тако да сам се одлучио за Гибарац. Нисам сам а ускоро ће бити са мном и вереница. У Гибарцу нема пуно сточара, неколико њих има говеда и већина је у ратарској производњи.
Гибарац није далеко ни од Сремске Митровице а Шид је на 2 километра од села. Близу је и ауто пут“.
Има испод 1000 становника и припада пограничном подручју са Хрватском. Припада Сремском округу. Просечна старост становништва је око 40 година. Интересантно је да је број становника сличан броју из 1948. године, а највише их је било године када је било 1195 становника.
Романовска раса
Романовска овца је настала у Русији средином 19. века у долини Волге у Јарославској области а име је добила по округу Романово-Борисоглебск, околина данашњег града Тутаев. Данас је у свету Романовска овца убедљиво најплоднија раса оваца. У једној години се од једне овце, када се јагње сваких 6 месеци, добија у просеку од четири до шест јагњади што је поприличан број и до сада у пракси, ниједна друга раса није постигла тај резултат. Ова овца је ситније грађе. Просечна
телесна маса оваца износи око 50 кг, а овнова око 70 кг. Имају малу угласту главу са заобљеном лобањом и кратким устима као и репом који износи од 10 до 15 цм. Висина гребена оваца
је од 60 до 62, а овнова око 64 или 65 цм. Веома су стабилне конституције, имају кратке ноге и веома ситне кости због којих се лако јагње. Такође, одмах по јагњењу, новорођена јагњад су веома витална и почињу јести већ са 5 до 7 дана, што је доста раније од јагњади других раса.
Извор: Агробизнис магазин
