На улици дама у штали газдарица

Аутор: draganadpetrovic
359 посета

Сања Бугарски дуже од две деценије руши све стереотипе о улози жене у пољопривреди. Она је власница фарме крава, али и пословна жена која се на званичним скуповима залаже за права пољопривредника. У говедарство је, прича за наш портал, ‘‘ушла из незнања‘‘, кад је с породицом напустила удобност градског живота и из Новог Сада се преселила у околину Куле. Упорна и амбициозна по природи, учила је и овладала новим технологијама у млечном говедарству, а данас је на челу Савеза удружења одгајивача говеда.
„Да је било лако – није“, присећа се Сања својих почетака.

Према сопственом признању, у свет говедарства ушла је неспремна, без породичне традиције и без практичних знања, али са много ентузијазма да створи модерну и савремену фарму попут оних, које је, каже, видела у Холандији и Аустрији.Међутим, на другој страни сачекао ју је свет у коме предњаче мушкарци и застарели начин вођења газдинства, па је, признаје она, свака њена иновативна идеја у почетку наилазила на отпор.Прича нам, да је то није обесхрабрило да настави. Није посустајала, учила је, примењивала нове технологије, увећавала своју фарму, постизала већи принос и бољи квалитет млека, па су пред њеним резултатима, каже, попустиле и „најневерније Томе“.

„Код нас се некако подразумева да се пољопивредом баве необразовани људи и нажалост то и јесте тако. Мали је број оних који су спремни да усвоје нова знања, већином се држе неког увреженог вишедеценијског мишљења и застарелих метода. Људима је лакше да иду линијом мањег отпора, да раде како су навикли и да одбијају новине које ће им чак олакшати посао. Ја сам желела то да променим“‘, објашњава Сања своје мотиве.

У томе је и успела. За две деценије колико је у говедарству, гласовима колега фармера, бирана је за председницу локалних удружења, па Асоцијације војођанских произвођача млека, а сада је на челу Савеза удружења одгајивача говеда.

 

Илустрација: Примена нових знања неопходно за успех фарме

У шталу са дипломом менаџерке

Фармерски живот, Сања је започела 2001. године. До тада је са супругом и сином живела у Новом Саду, а иако су обоје факултетски образовани, каже да је схватила да се ‘‘у граду само преживљава, док би на селу могли да живе од свог рада‘‘.

‘‘То је једноставно чињеница. Град смо напустили, јер ни супруг ни ја нисмо били спремни да радимо неке несигурне послове. Водили смо се логиком да је у производњи хране будућност и да ће потребе за храном бити све веће. Када смо се преселили добили смо и друго дете. Сматрам да наша деца нису изгубила ништа тиме што су одрастала на селу, поготово у данашње време када је доступан интернет. Напротив, били су окружени природом и животињама‘‘, задовољно прича Сања.

Њихова породична фарма је од почетних неколико крава, данас прерасла у савремено газдинство са 210 грла, роботизованим системима за мужу и квалитетним генетским пореклом.
Сања открива да је постепено научила све о гведарству, те да је у штали радила ‘‘од јутра до сутра‘‘ на свим пословима, од муже, исхране, до чишћења и прања просторија. Животиње на њеној фарми су, каже, ‘‘пажене и мажене‘‘, а ту љубав, објашњава, умеју да узврате.
‘‘Краве су јако радознале и карактерне животиње. Иако је пракса у говедарству да се обележавају бројевима, свака наша крава поред броја има и име, па тачно реагују када их позовемо. Нама су краве пуштене, оне живе слободно, излазе из штале кад хоће, враћају се кад хоће. Кућа нам је на метар од њих, са њима смо нон стоп.

Редовно имамо моменте да се отеле на ливади, па гледамо која се отелила, која је постала мама. Оне се све скупе, као тетке и заједно лижу теле. Изузетно су захвалне и паметне животиње.

Код њих се зна хијерархија, зна се која крава је најстарија у крду и њу све остале поштују. Ја сам хиљаду пута рекла, да ја радим са стоком, али живим са госпођама и дамама и то заиста тако и мислим‘‘, описује Сања своју љубав према кравама и додаје да се у њиховој кући због те љубави ‘‘врло ретко једе говедина‘‘.
Она на фарми данас има и три запсолена радника, који су задужени за исхрану и мужу, па додаје да сада има више времена да се посвети папирологији, која је ‘‘огромна‘‘. За тај део јој је, наводи, сада добро дошла диплома менаџмента.
‘‘Ту има толико компликоване папирологије, да мени уопште није јасно како се сналазе људи који нису завршили неке школе. Само кад кренете од силних инспекција, од разних министарстава и наџора, ви се претворите у једног обичног ћату.

То је буквално посао од 24 сата. Да би фарма могла да функционише морате да радите са разним добављачима, па набавку горива, хране, механизације, ту су и кредити. Уопште није лако, а држава уместо да нам помогне, они нас још додатно оптерећују неким непотребним и превазиђеним прописима и због тога се ја залажем за унапређење наших права и положаја‘‘, објашњава она.

 

Илустрација: У Сањиној кући ретко се једе говедина

‘‘Човек увек мора да ради на себи‘‘
Поред угледа који је стекла у свету говедарства, Сања и својим физичим изгледом одскаче од стереотипа који се везују за људе са села. Често зна да каже ‘‘ако се бавим пољопривредом, не морам да будем у исфлеканој мајици‘‘, па на званичним скуповима плени својим женственим и атрактивним изгледом.За то је, истиче, заслужна њена неостварена жеља да се бави дизајном, па нам кроз осмех каже, да свој потенцијал за естетику, користи за стилизовање ентеријера и сопствени стајлинг.

‘‘Дизајн је моја прва љубав, али током ратних деведесетих родитељи нису могли да ми плате школовање за то. Данас из хобија помажем пријатељима када уређују своје куће или станове, а пријатељице ме често замоле да идем са њима у коповину када бирају одећу за неки важан догађај‘‘, каже и додаје да јој не пада тешко, да се из чизама у којима улази у шталу, за час трансформише у модерну пословну жену и појави се на неком скупу.
‘‘Ја стварно мислим да свако може да буде оно што хоће и да га место где живи не одређује. Само треба да ради на себи.

Ја се бавим спортом од своје 10. године, тренирала сам рукомет и одбојку и ту навику сам задржала до данас. Сада, због година тренирам фитнес у групама са другим женама. Не прихватам када ми кажу ‘јао, благо теби ти стижеш и да тренираш‘.

То су само изговори за лењост. Свако може да тренира на начин који му одговора, није то никаква привилегија. И супруг такође тренира са својим другарима и код нас у кући смтрамо да је то ментална хигијена.

Тако смо и децу васпитали. То је нама сат времена да се ресетујемо и решимо негативне енергије и верујем да свако може да пронађе тих сат времена за себе. Само је питање да ли и колико то жели‘‘, закључила је Сања Бугарски.

Извор: https://nova.rs/vesti/drustvo/umesto-kancelarije-odabrala-stalu-sanja-zavrsila-menadzment-pa-podigla-veoma-uspesnu-farmu/

ФОТО: Pixabay

Srodni tekstovi

Оставите коментар