Марков циљ је да буде као Амиш, а ево зашто тако каже

Аутор: Gdjakovic
601 посета
Најбогатији је онај ко има слободног времена каже Марко Тиквицки који се бави се и сточарством, али узгојем старих раса
Марко предаје сточарство ветеринарским техничарима у Средњој хемијско-технолошкој школи у Суботици. Бави се и јахањем када му се укаже прилика, јер су коњи његова велика страст. Све ово не би могао да постигне без подршке супруге Мартине. Његова пољопривредна прича је пуна ентузијазма и планова за будућност, а циљ му је да створи бренд висококвалитетних производа од подолског говеда. Својом страшћу према традицији и старини, Марко доприноси очувању аутохтоних генетских ресурса и истовремено ужива у богатом слободном времену које му ова делатност пружа.
Моја пољопривредна прича почиње 2000. године, када смо наследили Дидину фарму. Осам година нико није живео, а после бакине смрти отац је откупио њихове делове од ујака и тетке, што је на неки начин означило почетак мог пословања овде. Први становници су били пси и коњи, јер по мом мишљењу фарма без коња и паса нема душу. Прву краву добио сам 2005. године од тетке Јолице Барт. Крава је имала 12 година и почео сам да стављам телад испод ње. Некако сам тако заволео сточарство. Због свега тога сам 2006. године уписао Пољопривредни факултет, где сам имао паузу са сточарством јер сам до 2010. био у Новом Саду. По завршетку факултета купио сам своја прва четири подолска телад из Мађарске и тако сам почео озбиљније да се бавим сточарством. У почетку сам товио сименталска говеда, али сам постепено повећавао број подолских говеда“, каже Марко.

Илустрација: архива Агробизнис магазина

Када су биле поплаве у Обреновцу 2014. године, било је много болесних телади, угинућа, две године није могао да купи здраво теле, а да не донесе неку заразу споља. Тада га је Марко пресекао и одлучио да формира матично стадо подолаца. Преостале махуне пронашао је у Војводини, а известан део набавио из Мађарске и тако започео свој узгој старих раса. »Регистровао сам своју фарму за узгој старих раса и очување аутохтоних генетских животињских ресурса. Члан сам војвођанског и мађарског удружења одгајивача подолских раса и захваљујући колеги Саболчу успели смо да набавимо два бика која су кључна за одржавање добрих гена. Једне године ми се десило нешто што се зове инбридинг, јер у нашем крају има свега око 350 грла и дошло је до генетске мутације. Зато је кључно прекинути блиско крвно сродство код говеда како би се наставио рађање здравих телади“, истиче Марко Тиквицки.
За узгој старих раса одлучио се јер је, како каже, заљубљеник у традицију и старину, љубав према прецима и жељу да сачува нешто наше. „Старе расе су лична карта једног народа. Сваки странац, када негде отпутује, прво што жели да види, сазна и окуси је оно што је аутохтоно. Тренутно имам највише оваца, око 150 грла, имам брдску и белорогу овцу или како је зову „racku ovcu“.
Ја сам регистровани одгајивач за ове три расе, али имам и коње и балканске магарце, чисто из хобија. До Другог светског рата ситуација је била подељена: испод Саве и Дунава су биле Боше, а изнад Подолци. У босанској Посавини и Колубари постојала је мешавина ове две расе, која се звала посавско или колубарско говеђе. Србија је добила битке на Цер уи Колубари захваљујући тој колубарској стоци, јер је била идеална због своје способности да вуку топове преко планина где су коњи били бескорисни. Били су већи од буше а мањи од подолаца, стварно идеални, само што је та раса сада изумрла.
Теоретски, можда бих у некој далекој будућности могао да почнем да укрштам ове две расе да бих оживео изгубљено говедино, али проблем је број говеда којим Војводина располаже. За покретање такве расе потребно је најмање 1.000 јединки због генетског укрштања. Буша има око 1.700, а подолац само око 350 јединки. Теоретски, са Мађарском би било могуће сарађивати јер имају 10.000 подолских говеда. За време Руса нису имали ниједну, али су 80-их и 90-их од нас увозили све што су могли па су их направили 10.000, а ми смо своје уништили. Мађарска је од Подољана направила марку, имају пашњаке у источном делу земље и на њима подолска стока преживљава без прихране. Теле се роди у пролеће, пасе до зиме, тада има око 250-300 килограма, мађарска држава откупљује сва телад по редовној цени из органског узгоја и праве органску храну за бебе. Ни из чега су створили ресурс од којег праве првокласну храну. Зато на овим пашњацима немају племенита говеда као што су шароле и лимузинске расе или неке друге које захтевају дохрану, већ користе аутохтону расу која је практично независна“, каже нам Марко Тиквицки.

Фото: Приватна архива – друштвене мреже https://www.facebook.com/marko.tikvicki.7

Расе које живе у складу са природом Марко сам производи храну за своју стоку, а као сточар има право пречег закупа државних њива. „У селу нема пашњака, па конкуришем за државно земљиште по праву прече куповине за сточаре ради производње хране за стоку. Користим сламу, кукуруз, производим зелену храну као што је раж, овас, косим их сваки дан и они то једу. Успео сам да набавим стару сорту плавоцрвеног кукуруза и од њега правим силажу. Мој циљ је да постанем као Амиши: да имам све своје и што мање купујем са стране.
Подолици су добри јер су грубе конституције, неће да једу сву храну која је пред њима, већ само онолико колико им треба. Оне су генетски предодређене да не буду крупне расе, попут грмљастих планинских крава мањег раста да могу да се пењу на стене. Италијани су од своје групе сивих говеда правили товне расе, једноставно су унапредили оно што су имали, а ми смо их потпуно занемарили. Зато сада боље храним своју децу, Желим да видим какве су њихове могућности развоја. У свим књигама пише да грм касно расте, касно почиње да се размножава; када сам имао годину дана све је тражило бика, што значи да је проблем у лошој исхрани, а у литератури која је углавном из 50-их година 20. века. Као што волим да кажем: старе расе могу да раде на струју, а могу да раде и на батерије. Племените расе то не могу учинити, стално им је потребна јака храна. Предности старих раса огледају се у томе што су изузетно захвалне у погледу самоодрживости, а ове расе живе у складу са природом. Теле се, дођем ујутру и видим ново теле. Мислим да ми је најдраже што нисам морао да телим ни једну краву. Пуштени су на слободу у великом ограђеном простору, јер не толеришу затварање у тор, једу колико хоће и када хоће. Изузетно су отпорни на болести и мислим да су неправедно занемарени. Најбогатији је онај ко има слободног времена, а захваљујући древним расама, ја га заиста имам на претек.

Буше имају изузетно млеко од око 6% млечне масти

Због овога успевам да се бавим својим позивом као професор, и да гледам супругу дању, не само на послу. „Изузетно ми је важна подршка супруге, јер без мира у кући нема напретка у послу“, истиче Марко. Када говори о плановима за будућност, Марко страхује да ће због смањења државног земљишта које се враћа у реституцију морати да смањи број грла и пређе на виши ниво обраде.
„Размишљам да у оквиру пољопривредног газдинства отворим сопствену кланицу и мини погон, прерадим сопствену стоку и продам мању количину меса. То значи стварање бренда и заокруживање целе приче око производње подолског говеда. Нећу да се такмичим са месарима, желим да имам сопствену говедину која ће бити цењена на одређеном тржишту. Желим да се издвојим квалитетом, јер једном када неко проба подолац, гарантујем да неће хтети да једе ништа друго. С обзиром на то да буше производе изузетно  млеко од око 6% млечне масти, планирам да прерађујем млечне производе јер се сирово млеко не исплати продавати. Већи степен прераде сопствених производа је увек бољи“, закључује Марко Тиквицки.
Иван Ушумовић
Фото: Приватна архива – друштвене мреже https://www.facebook.com/marko.tikvicki.7 и архива Агробизнис магазина

Srodni tekstovi