ЛЕГХОРН РАСА КОКОШАКА: Ненадмашне у производњи јаја

Аутор: draganadpetrovic
52 посета

Легхорн раса кокошака је једна од најраспрострањенијих и најзахвалнијих за производњу јаја. Није захтевна за узгој, лако се прилагођава различитим условима за живот и добар је избор за органску производњу. Воли доста слободног простора и има најбоље изражену способност летења у односу на све лаке расе. Мана им је што кокошке ове расе имају слабо изражен инстинкт за лежање на јајима. По броју јаја легхорн је апсолутни рекордер у односу на све остале расе што и јесте највећа предност ове живине.

Илустрација: Воде порекло из области Тоскане
Пореклом са севера Италије
Легхорн води порекло из области Тоскане а име је добила по пристаништу Ливорно. Настала је од италијанске домаће кокошке која је гајена пре 2.000 година. Претпоставља се да води порекло од домаће грчке кокошке која је током римских освајања пренета у Рим а одатле се раширила по читавој Италији. У Америку је пренета 1835. где је укрштана са шпанским расама кокошака и борцима. Најпре је донета јаребичаста италијанка, а две године касније и бела. Строго усмереном селекцијом створена је раса легхорн којој је основна намена била производња јаја. Гајена у побољшањем услова држања и исхране, у производњи јаја превазишла све тадашње познате расе. Американци су врло брзо почели да је извозе и то као своју расу најпре у Енглеску, а потом у Немачку и Данску одакле се раширила у остатку Европе.
Легхорн расу одликује чврста конституција, издржљивост, темперамент, интелигенција, изражена активност и способност прилагођавања. Глава је средње величине са благо повијеним, чврстим кљуном жуте боје. Имају велику црвену кресту која стоји усправно код мужјака, док је код женски оборена. Подбрадњаци су велики, црвене боје и има беле подушњаке по којима је ова раса карактеристична. Врат је средње дугачак, добро обрастао перјем, а труп је снажан, широк и дуг у облику ваљка. Има средње дуге, танке ноге са четири прста жуте боје. Имају широке испупчене груди, дуга и јака крила, а леђа су уска и дугачка. Код петлова реп је широк и дуг са перјем у облику српа, док је код кокошака у облику лепезе. Најзаступљенија је бела боја ових кокошака, мада легхорн може бити и јеребичасте боје. Петао достиже тежину између 2 и 2,7 килограма, а кокошке од 1,7 до 2,2 килограма. У Србији се највише гаји амерички тип легхорна који има нешто већу кресту и више спуштену леђну линију.

Илустрација: Најбоља кока носиља на свету
Квалитетна и крупна јаја
Женке рано стасавају и проносе између 140 до 150 дана након излегања. По производним својствима ово је најбоља носиља лаког типа која у просеку снесе између 200 и 220 комада јаја годишње. Уколико има добре услове за живот и квалитетну исхрану кокошке носе и по 280 јаја, а апсолутни рекорд је 365 комада за само годину дана. Јаја су крупна, доброг квалитета са чврстом љуском беле боје, тежине 65 грама. Квалитет меса је осредњи што је и за очекивати, будући да се првенствено гаји због производње јаја.
Кокошке имају слабо развијен инстинкт лежања на јајима, па је неопходна употреба инкубатора, а период инкубације је између 26 и 28 дана. Пилићи су врло живахни, врло брзо расту и заодевају се перјем. Са две недеље већ су у потпуности обрасли перјем, а са шест недеља се одвајају од мајке. Легхорн раса се данас доста користи за укрштање са другим расама посебно уколико је потребно побољшати носивост код кокошака.

Илустрација: Пилићи се легу у инкубатору

Када је у питању исхрана ова раса кокошака је веома захвална, јер мало једе. Важно је да храна буде богата хранљивим материјама које су потребне за правилан раст и полагање јаја. Највише воле житарице кукуруз, јечам и пшеницу и то целог зрна за вечеру. Током дана им се сервира каша обогаћена калцијумом због љуске јајета. Зими је пожељно да каша буде топла, обогаћена поврћем, травом и мекињама. Уколико имају услове да већи део дана проводе у дворишту део оброка ће саме себи обезбедити чепркајући по трави, а ситне бубице и глисте су права посластица за легхорн.
Занимљиво је да не воле буку која може утицати и на смањење носивости код
кокошака. Тада постају агресивне, често машу крилима и вриште једна на другу, па приликом узгоја водите рачуна да не буду излагане оваквој врсти стреса.

Извор: Агробизнис магазин

ФОТО: Pixabay

0 коментар
0

Srodni tekstovi

Оставите коментар