АГРОБИЗНИС ИНТЕРВЈУ: РУЖИЦА ТРАИЛОВИЋ ПРОФЕСОР НА ФАКУЛТЕТУ ВЕТЕРИНАРСКЕ МЕДИЦИНЕ У БЕОГРАДУ
Лепота и богатство једне земље, између осталог, огледа се у разноврсности биодиверзитета на њеном подручју. Захваљујући бројним стручњацима Србија ради на очувању свог аутохтоног биљног и животињског света. Како је за Агробизнис магазин истакла Ружица Траиловић, професор на Факултету ветеринарске медицине у Београду аутохтоне расе домаћих животиња представљају наше природно благо, јединство биолошког и културног наслеђа и осликава пасторалну традицију српског народа.
У циљу унапређења овог изузетно важног задатка Факултет ветеринарске медицине у сарадњи са општином Димитровград организује од 29. јуна до 1. јула Четврти регионални симпозијум :“Заштита агробиодиверзитета и очување аутохтоних раса домаћих животиња.“
Општина Димитровград није одабрана случајно. Наиме, они су пре четири године прогласили парк агробиодиверзитета на читавој својој територији чиме је локална заједница институционализовала своју посвећеност очувању биолошке разноврсности, приврженост циљевима програма заштите животне средине и ускладила свој одржив развој са Зеленом агендом.
Које аутохтоне расе домаћих животиња су заступљене на овом подручју?
– Ово је једно од најзначајнијих подручја аутохтоних раса и традиционално гајених врста на територији Србије. Од наших аутохтоних раса заступљени су брдски коњи, балкански магарци, буша, има нешто запада балканског бивола, врло значајних стада балканске козе и различитих сојева праменке почев од оне карактеристичне за исток и југоисток Србије као што су каракачанска овца, пиротска, бела метохијска овца бердока, гаји се сврљишка, кривовирска овца, има по неколико примерака влашке виторог овце.
Зашто је важно очување аутохтоних раса?
– Аутохтоне расе домаћих животиња сматрају се изузетно значајним фондом који може да помогне да се обнови читавих врста домаћих животиња у случају да дође до некаквих великог слома узгоја високо селекционираних животиња при чему највећи слом може настати уколико се појави нова заразна болест. Оне не живе слободно у природи већ су узгајивачи тих раса на том подручју. Већ неких 15, 20 година постоји Удружење узгајивача старих раса које делује и окупља одгајиваче старих раса на територијама општина Пирот, Димитровград, Зајечар и Књажевац.
Које су предности аутохтоних раса у односу на стоку која је настала кроз селекцију и адаптирана је на индустријске услове узгоја?
– Аутохтоне расе су настале у локалном станишту пред дивљих животиња и биљака и које су учествовале у формирању животне заједнице у неком подручју. Веома се разликују у односу на интензивно производне расе због тога што су настале под еволутивним деловањем између осталог свих климатских промена које су биле на том подручју, пребродиле су велике кризе због наиласка заразних болести. Самим тим су много боље адаптиране на услове животне средине, природну храну која расте на том станишту, отпорне су на паразите и болести који се могу појавити у природи. Оне су врло добро прилагођене на климатске промене као што је недостатак хране због суше, тежак временски период преко зиме и много боље се сналазе у тим условима. Једноставно нису им потребни избалансирани услови живота и исхране као што је то случај са високо селекционираним производним расама које су настале на другим теренима пре свега у развијеним подручјима Европе и Америке.
Да ли су аутохтоне расе стоке захтевне за узгој?
– Због своје специфичности и отпорности врло су погодне за узгој на подручју заштићеног биодиверзитета. Пошто су прилагођене станишту могу да се гаје у системима органске пољопривреде, као мини и средњи запати уз строго контролисање пашњака или ливаде. Пошто су отпорне на многе болести оне су под много мањем ризику од лечења. Другачији, али и мање захтеван начин гајења и одличан су избор за слободан узгој. Наравно под условом да се не нарушава станиште и да ту могу да живе и дивље животиње. Наше старе аутохтоне расе су веома битна компонента нашег простора.
Бавите се истраживањем аутохтоних раса домаћих животиња, шта сте још приметили код њих?
– Кад населе одређени простор оне чак преферирају храну одређене боје. Рецимо, аутохтоне расе оваца једу само зелену храну а кад виде жуту оне је заобиђу. Оне су еволутивно прилагођене на храну која постоји у њиховом амбијенту. Аутохтоне расе су и значајна компонента туристичке понуде посебно кад је у питању еколошки туризам.
Зашто сте одабрали баш Димитровград за симпозијум?
– Ми као установа имамо добру сарадњу са општином Димитровград. Успешно смо адаптирали зграду школе у селу Горњи Криводол које је најисточније место у Србији и налази се у другој зони заштите парка природе Стара планина. Ту смо направили једну фину научно-истраживачку базу и на тај начин покушали да допринесемо да се развија еколошки начин обнове села. На симпозијуму ћемо имати и госте из иностранства. Ми у региону делимо исте проблеме и врло често имамо трансграничне аутохтоне животиње које желимо да сачувамо. Морам да кажем да јако добро сарађујемо са колегама у целом региону на истој мисији очувању аутохтоних раса које су свима нама врло значајне.
Драгана Петровић