Уколико би вас неко упитао да опишете обичну домаћу кокош већина би рекла да је кокица браон боје, док петао има
црвенкасту боју перја на леђима и тамнији труп. У питању је вероватно комбинација домаће кокоши са штајерском расом,познатом и под именом царска кокош зато што је била редовна на менију владара на бечком двору. Како јој само име каже води порекло из Штајерске, тачније са простора Доње Штајерске између реке Муре из Саве. Почетком 20. века донета је у околину Сомбора, укрштала се са домаћим кокошкама и проширила широм наше земље. Захваљујући лаком узгоју и изузетно квалитетном месу штајерска кокош се временом одомаћила у Србији иако изворно није наша аутохтона раса живине.
Порекло и изглед
Први писани трагови о штајерском петлу забележени су у аустријским списима из 1352. тачније у рецептима тог доба у којима се описује припремање јела од меса ове изузетно укусне живине. Верује се да је некада давно као дивља птица живела наподручју од Дунава до Јадранског мора и Панонске низије. Име штајерска кокош добила је не само по месту где је некада живела,већ и зато што се ова раса живине највише гајила баш на овом подручју.У зависности од боје и величине данас постоји више врста штајерске кокоши свака има нешто специфично, а свима им је заједничко меко и укусно месо. Најчешће су црвенкасто-браон, јаребичасте боје и граорасте, има и светлијих раса у боји пшенице или беле.Спада у средње крупну кокош која достиже тежину од 2,2 до 2,5килограма. Брзо се развија и већ за девет месеци од пилета достиже тежину од 1,9 килограма па се може клати уколико се гаји због производње меса. Има једноставан, усправан, гребен средње величине, беле и округле наушнице, четири прста, црвене боје између прстију. Смеђа боја тела је распршила црну и перо има светле пруге у средини, чуперак издуженог перја иза гребена.Петао штајерске расе је прави лепотан међу живином. Достиже тежину до 3 килограма. Имај јак, мишићав труп са широким грудним кошем, средње висок. Глава складно обликована са израженом крестом и чуперком издуженог перја иза усправног гребена, ушне шкољке су мале и беле, радознале жућкасто-смеђе очи, врат и леђа су покривена црвеним перјем изузетне лепоте, док је доњи део трупа покривен тамно-браон или црним перјем. Ивица црних крила је смеђа. Реп је жбунаст српастог облика, крила дуга и јака. Петао штајерске расе има жив темперамент, храбар је и не
либи се да очас посла започне борбу са другима уколико процени да неко угрожава његову територију и кокице. Једна од највећих вредности штајерске расе кокошака је њен генетски потенцијал који пружа добру основу за укрштање и развој домаћих раса кокошака врло захвалних за узгој.
Услови за узгој
Штајерска раса кокошака није избирљива када је храна у питању,врло је сналажљива па лако и сама проналази семенке и црвиће у дворишту. Врло је отпорна на болести и прилагодила се нашој клими,па без проблема током хладних дана може остати напољу када се најчешће скупе у јато испод стрехе. По природи су слободне птице и не воле кавезе и кокошињце, дружељубиве су и захвалне за узгој на сточарским фармама. Склониште ће, уколико им затреба,пронаћи у шталама не плашећи се крава и друге крупне стоке. Како воли да трчи по дворишту и пасе траве врло је захвална за органски узгој. Може да једе мешавину хране за коке носиље уколико се помеша са кукурузом или мешавином житарица. Радо кљуца сено а посебно воли пшеницу и јечам. Једно време штајерске кокошке су биле готово заборављене, али последњих деценија све више их купују љубитељи украсне живине које их гаје због њихове лепоте.Штајерске кокошке узгајају се због јаја и меса. Уз зависности од старости једна кокица годишње снесе између 130 до 160 јаја тежине око 55 грама. Јаја су боје слонове кости, крупна, лепа и изузетно укуса са тамнијом бојом жуманцета. Јаја су богата омега 3 масним киселинама посебно уколико је у питању слободан узгој. Штајерске кокошке су познате не само као изузетне носиље, већ и брижне мајке које стрпљиво леже на јајима док не изведу пилиће.
Месо ове кокоши одликује пун укус живинског меса и изузетна мекоћа, па се брзо и лако припрема. Немају превише масти због сталног трчкарања по дворишту, али су масније што су старије па је и супа богатија и укуснија. Животни век им је око осам година уколико пре тога не заврше у лонцу.
Извор: Агробизнис магазин
